Projekat Fearless predstavlja projekciju unutrašnjih stanja pojedinca, koji se manifestuju kroz tekstualna rešenja na zidu. Na koji način ste koncipirali predstavljeni sadržaj?

Stefan Knežević: Ideja se javila iznenada, ali je oblikovanje trajalo određeni vremenski period. Prvobitna zamisao sadržala je više elemenata koji svojim preplitanjem uvode posmatrača u izmešteni prostor. Kroz proces rada na projektu forma se svela na neophodni minimum koji je u meni izazvao osećaj celine i kreirao prostor za promišljanje o tome da je u redu da „za kraj rečenice“ napišete tačku, pa da ta rečenica sa svim svojim rečima jasno, ali i na različitim nivoima poimanja, prenosi ideju koja jednom predstavljena posmatraču inicira interakciju u samom umu zavisno od emocija, sećanja i drugih činioca ‘stvarnosti’ karakterističnih samo njemu.

 

Imajući u vidu da je tekst osnovna teza projekta, koji je usmeren ka jedinstvenom Subjektu, dolazimo do zaključka da je individualno sagledavanje koncepta imperativ prilikom tekućeg čitanja. Da li smatrate da je evociranje emocija prioritet u odnosu na racionalno promišljanje o sadržini projekta?

Stefan Knežević: Individualno sagledavanje koncepta bi bilo idealno, jer strah kao nešto lično, izabrano ili nametnuto svoj najjači potencijal postiže upravo u našem umu što galerijski prostor u ovom slučaju i predstavlja. Nivo na kome rečenice evociraju emocije i gde te rečenice dobijaju potpuno različite finalne forme, zavisno od posmatrača, jesu jedan put koji suočava i dovodi do emotivno izraženije reakcije. Sa druge strane, racionalno čitanje može odvesti posmatrača u drugom pravcu koji može imati opštu interpretaciju (opet) zavisno od posmatrača, ali i od mesta i vremena kao uticajnih činioca kolektivnog doživljaja stvarnosti.

 

 

Izmeštanjem posmatrača iz svakodnevice u galerijski (arteficijelni) prostor, dolazi do unutrašnjeg rekreiranja realnosti koja, po sebi, istupa iz okvira poznatog. U kojoj meri je ’izmeštena stvarnost’ važna za razumevanje sopstvenog Subjekta?

Stefan Knežević: Galerijski prostor sam po sebi jeste izmešten, ali ne nužno iz stvarnosti. Ideja gde galerijski prostor postaje um posmatrača koji je sam u njemu, u isto vreme predstavlja i jedan privatni trenutak gde posmatrač rekreira realnost u umu susrećući se sa idejom straha i njegovog osvešćivanja. Sa druge strane, sagledavajući rečenice na zidu kao dijalog sa umetnikom, posetilac može osetiti poistovećivanje i potvrdu da nije usamljen u toj, nazovimo – u egzistencionalnom maniru, borbi.

 

Isticanjem stanja pojedinca, došli ste na ideju da u galerijski prostor može da uđe samo jedna osoba. Koliko smatrate da je samoća unutar instalacije važna za precizno razumevanje Vaše inicijalne ideje?

Stefan Knežević: Mislim da je taj osećaj veoma važan. Biti sam u galeriji sa svojim mislima je i inače jedan od najlepših osećaja.

Izložba svakako jeste interaktivni projekat, jer dolazi do neformalnog dijaloga između Vas i posmatrača. Na koji način smatrate da neverbalna komunikacija može da utiče na sopstvenu projekciju doživljaja stvarnosti?

 

 

Stefan Knežević: Neverbalna komunikacija ili grafička komunikacija je način na koji se prenose mnoge informacije, pa čak i ideologije. U slučaju sopstvenog poimanja realnosti, ona može biti inicijator ideje, osećaja, emocije, ali i reakcije.

S obzirom da ste po formalnom obrazovanju dizajner, koliko Vam je značajan iskorak u šire polje umetnosti koja kroz realizaciju postaje multimedijalan sadržaj?

Stefan Knežević: Prvu samostalnu izložbu imao sam odmah nakon završetka studija na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 2012. godine, gde sam u galeriji UK Parobrod ideju o ljudskoj psihi, sagledanu kroz samu anatomiju, predstavio serijom simbola. Uvek sam umetnost i dizajn doživljavao kao dva kraja istog kanapa spojenih u krug, u isto vreme na potpuno različitim krajevima, ali i u istoj tački.