Foto: Stanislav Milojković

Bilo da se izražava olovkom ili uljem, posmatrač se lako povezuje sa njenim stvaralaštvom jer se ono oslanja na stare slikarske tradicije. Ono što je važno istaći i podvući jeste da su uzroci ovakvog stvaralaštva sasvim drugačiji od očekivanog i da govore pre o intimnom svetu i kulturološkim okvirima u kojima su odrastale nove mlade generacije.

Veliki i dominantan uticaj istočnjačke kulture, posebno mangi, možemo jasno pratiti u našoj kulturi barem dvadeset godina unazad. Pored tog uticaja, važno je napomenuti da je posredi generacija milenijalaca, kojima je pristup drugim kulturama bio lakši, ali koji se istovremeno osećaju kao da ne pripadaju svom okruženju. Iz tog viđenja sivila svakodnevnice, oni osećaju potrebu i želju da stvore radije svet fantastike, u kojem borave stvorenja magičnih moći, gde promene su lakše, a borba dobra i zla vidljivija i postojanija.

Foto: Stanislav Milojković

Sara Marković je veoma mlada umetnica, trenutno na magistarskim studijama na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Ona je dobar i maštovit crtač, njeni crno beli radovi su tehnički vešti i puni ornamentalnih detalja koji su u ravnoteži sa glavnom temom, portretima ilii celim figurama u navedenim radovima. U prilog njenih veština govore i slike punog i vedrog kolorita, koji nas direktno transponuje u magični svet mašte.

U svetu umetnosti ste od srednjoškolskih dana. Šta je sve bilo potrebno da se održe Vaša umetnička nastojanja?

Sara Marković: Vinsent van Gog je jednom rekao “Sanjam da slikam, a onda i slikam svoj san.” Uvek sam sanjala o tome da budem umetnik i nije bilo mnogo dileme o izboru moje buduće karijere. Talenat je veoma važan, ali bilo je potrebno i puno rada, savladavanja osnova svih umetničkih tehnika i zahvalna sam profesorima iz srednje škole na usmeravanju, za koje sam tada mislila da su zahtevni. Umetnik svojim stvaralaštvom nailazi na čuđenje, apeluje na preispitivanje i izaziva širok spektar odgovora (pozitivnih ili negativnih) kod čoveka. Moj rad zavisi od mog raspoloženja, vrste emocija i mašte koju želim da prenesem na ljude, materijal sa kojim radim je samo sredstvo kojim izražavam svoja osećanja i sentimente bez upotreba reči. Svakodnevno zalaganje je neophodno putem promišljanja i razvijanja novih ideja, crtanja potencijalnih vizuelnih skica koje se možda ostvare na platnu ili papiru, izlaganja raznovrsnim inspiracijama koje su svuda oko nas ili dostupne putem interneta.

S obzirom da je uticaj druge kulture i umetnosti direktno vidljiv u Vašim radovima, bilo bi od značaja da nam pružite, misleći ovde na znatno starije generacije, širi uvid u društvene okolnosti Vašeg odrastanja.

Sara Marković: Tokom mog odrastanja u Beogradu, nastao je festival koji se bavi japanskom popularnom kulturom ’’Japanizam’’ koji je okupljao šarenilo ljudi, koji sa nestrpljenjem iščekuju mesto i vreme kada svoja interesovanja mogu da podele sa drugim istomišljenicima, pokažu svoje veštine, znanje, crtačke sposobnosti ili jednostavo uživaju u programu i tribinama. Upravo na takvoj konvenciji se razvio moj egzotični ukus gde sam i dalje potvrdila moje već načete alternativne afinitete. Japanska pop kultura je omladini govorila jezikom koji je nama razumljiv i sa kojim smo mogli da se poistovetimo u svetu gde je biti drugačiji bilo oštro osuđivano.

Čemu su bile okrenute Vaše generacije, kojim muzičkim, filmskim, i književnim uticajima? Da li je postojao jasan sistem, a njegove vrednosti i granice jasno vidljive i primenljive?

Sara Marković: Tokom svojih tinejdžerskih dana zainteresovala sam se za japansku pop kulturu, njihove mange i animirane filmove koji su odudarali od svega što sam do tada videla po nestvarno lepim likovima, bogatom koloritu i kreativnim pričama. Muzika koja je zainteresovala određenu kategoriju ljudi je bila korejska pop i rok muzika koja je tada teško bila prihvatljiva u širom društvu, da bi se u današnjici razvila u najslušaniji žanr na svetu kod omladinaca. Većina moje generacije je bila kompletno nezainteresovana za nešto što je tek krenulo da se popularizuje u svetu i često bi zbog neznanja ismejavali grupe ljudi koji su izražavali svoje hobije i sebe kroz azijsku kulturu. Danas je mnogo lakše mlađim generacijama da se izraze bez teških predrasuda od strane drugih jer su prave vrednosti počele da se cene i granice su dosta pomerene u odnosu na to šta je socijalno prihvatljivo na pozitivan način.

Koji su vaši glavni umetnički uzori, a koja su dela direktno uticala na formiranje ideja, i glavnih motiva i tema u Vašem stvaralaštvu?

Sara Marković: Umetnici kao što su Alfons Muha, Piter Leli, Džejms Tornhil, Hayao Miyazaki, Ričard Korben i njihova dela uticala su na formiranje mog umetničkog stila, stava i opredeljenja u izboru tehnike kojom stvaram. Takođe i širok spektar dostupnog ilustrativnog sadržaja na internetu, praćenje kontinuiranog rada raznih savremenih umetnika ali i fotografa.

Za one koji nisu upoznati sa manga kulturom, navedite nam Vaše omiljenje autore i ostvarenja, i otkrijte zašto su Vam baš oni značajni i inspirativni?

Sara Marković: Moj omiljeni autor je Hajime Isayama i njegovo čuveno delo ”Attack on Titan”. Apsolutno je neverovatno kako je autor uspeo da pripoveda o kompleksnim temama, kao što su rasizam, imperijalizam i rat. On sugeriše (kroz svoje likove) da „dok ne postoji samo jedan ili nijedan čovek, čovečanstvo nikada neće prestati da se svađa sa samim sobom“ i to je veoma problematična poruka koju nameće svojoj publici za razmišljanje. To je ista borba sa kojom su se ljudska bića širom sveta suočavala od početka civilizacije (esej Henri Dejvid Toroa „Većina ljudi vodi živote tihog očaja“), pitanje ostajanja u bezbednoj egzistenciji koja otupljuje um, ili ipak skupiti hrabrosti da se odgurnete van svoje komfort zone i živite? Ono što “Attack on Titan” čini tako posebnim za mene je to što Isayama takođe ima veoma širok, inkluzivan pogled na sve vrste ljudi u svom srcu i tu inkluzivnost i sposobnost da vidi sve ljude, bez obzira na rasu, izgled, stavove, itd, kao ljude koji su vredni i za koje bi trebalo imati saosećanja, je ono što njegove likove i njihove međusobne odnose čini tako upečatljivim, jedinstvenim i nezaboravnim.

Kako vidite Vašu generaciju? Čemu ona teži i kako vidi svet oko sebe?

Sara Marković: Ljudi moje generacije veruju da mogu da urade velike stvari ali su idealisti i često ostaju samo na filozofiranju uz jutarnju kafu. Oni žele da postupaju sada ali su isuviše nestrpljivi ako za rezultate treba predugo vremena. Imaju visoko samopoštovanje ali često izgledaju egocentričo u očima drugih. Žele da istraže budućnost ali su kao paralizovani kada se suoče sa toliko mnogo opcija. Iako je tehnologija suštinski alat za socijalizaciju mladih ljudi, ona takođe povećava osećaj usamljenosti i stresa koji je sve više vidljiv iz godine u godinu.

Šta je za Vas lično najvažnije i koju poruku biste poslali svojim vršnjacima, nadolazećim omladincima i starijim generacijama kako bi Vas bolje razumeli i sa Vama se lakše povezali?

Sara Marković: Za mene su najvažnije čiste i iskrene emocije i da se svet posmatra presudno srcem a ne umom. Rad na sebi i veliko zalaganje radi ostvarenja svojih snova i želja je neminovno. Mislim da svako koga već interesuje tema i ideja iza motiva mojih radova, može se lako pronaći u mom stvaralaštvu. A što se tiče povezivanja, moj umetnički profil na instagramu je @hosaeok gde svako može da pronađe ponešto u umetnosti što ga zanima vezano za moj rad.

Čestitamo Vam na uspešnoj prvoj samostalnoj izložbi koja će u Galeriji Doma omladine Beograda biti otvorena do 29. januara. Želimo Vam da ostanete istrajni i otvoreni u cilju daljeg umetničkog i ličnog napredovanja.