Foto: Stanislav Milojković

Obradovo višegodišnje stvaralaštvo kreće se oko potrebe i želje da iznenadi i pokrene posmatrača. U pozadini njegovih radova je sociološki narativ, istovremeno u dubokoj sprezi sa njegovim ličnim viđenjem i poimanjem umetnosti. Da je umetnik izložbom ostvario jedan od svojih ciljeva nepobitno govore reakcije posetilaca i slučajnih prolaznika. Da uzimaju više od nekoliko sekundi naše pažnje, da izazivaju konkretne reakcije, i vode do dijaloga, pokazatelj je polegnuta skulptura-lutka na ulazu u Dom omladine Beograda. Često možemo čuti uvreženo mišljenje da smo kao građani postali ravnodušni na razne oblike nepravde i nepristojnosti, posredi je pre stav defetista nego činjenično stanje stvari. Lupanje po ulaznom staklu i razgovor sa obezbeđenjem objekta bio je upravljen na nepriličnu situaciju u kojoj beskućnik – Obradova lutka, spava u holu jedne ustanove. Naravno, drugačija i dodatna sociološka iščitavanja su moguća i poželjna, ali suština je da je umetnost i te kako i dalje živa i ima moć da menja, pomera, i čini razliku.

Jednim delom Vaše radove definišu različiti prostorni konteksti u koje su oni postavljeni, dok istovremeno daju i dodatnu mogućnost za posmatračevo individualno kategorizovanje usled svedenosti odeće kojom su lutke zaogrnute.

Zanimljivo bi bilo reći šta je za Vas sve čovek-lutka, odnosno ko je čovek kojem se Vi lično obraćate i posvećujete mu svoju pažnju?

Obrad Ćešić: Lutka u mom radu nema dovoljno ličnosti i individualnosti da bude čovek niti da ima pol ili išta tome slično. Svoje lutke sam uvek gledao kao oruđe koje koristim kako bih ispričao priču, nošenje ljušture koju im zadam za specifičan rad je jedina funkcija koju imaju.

Svojim radovima nesumljivo se poigravate pojmom granica i posledično kod posmatrača inicirate lično preispitavanje percepcije spoljnog sveta i samih fenomena.

Kao umetnik preuzimate aktivnu ulogu i nesumljivo ukazujete na revidiranje uvreženih socioloških okvira, koje vrednosti su značajne u Vašem životu i radu?

Obrad Ćešić: Mislim da se odgovor na ovo pitanje ogleda jasnije u mojim ranijim radovima i da je sa lutkama samo preuzelo nov oblik. Preispitivanje socijalnih fenomena, ideologija i sistema vrednosti ranije sam istraživao kroz likove diktatora ili istorijskih ličnosti, trenutno to preuzima drugačiji oblik u sagledavanju svakodnevice. Verujem da je moja praksa izgrađena na preispitivanju ustaljenih normativa, težnji ka nečemu univerzalno ljudskom, da li je u pitanju neka primalna reakcija na neuobičajen prizor, ili je momenat u kome se zapitamo koliko daleko naša empatija seže od slučaja do slučaja, svakako ljudsko stanje je nešto što želim analizirati u svom radu.

Šta je za Vas umetnost i u kom pravcu vidite svoj dalji razvoj?

Obrad Ćešić: Mislim da je bespredmetno pokušati da jasno definišem umetnost, brojni filozofi su to pre mene pokušali, i nekako večno beži definisanju. Jedino što mogu reći, a da se osećam uvereno u svoju tvrdnju, jeste da je umetnost podjednako reakcija koliko je stvaralački čin, da je bitno ostati receptivan za fenomene koji nas okružuju, i da pokušamo dati svoj odgovor na njih adekvatnim jezikom. Svoj dalji razvoj vidim upravo u toj putanji, u fluidnosti i menjanju jezika kojim želim odgovarati na aspekte stvarnosti koji utiču na sve nas.

Recite nam nešto više o pojmu i efektu uncanny valley, kao i o načinu na koji ga koristite u svom stvaralaštvu?

Obrad Ćešić:Uncanny Valley je valjda neka zaostavština vremena kada smo živeli u šumi i bežali od predatora koji bi se kamuflirali u nešto nama poznato, tj. taj instinkt da prepoznamo kada nešto izgleda skoro ljudsko ali ne sasvim. Taj osećaj opasnosti i nelagode koji stvara uncanny valley je jako bitna komponenta mog rada.

Prenesite nam Vaše iskustvo sa terena. Koje reakcije i utiske ljudi, na Vaše radove u javnom prostoru, biste izdvojili?

Obrad Ćešić: Mene najviše raduje kada mi neko kaže da se zabrinuo kada je video moju lutku kako leži na podu ili stoji nadvijena nad slavinom, taj trenutak momentalne panike i brige mi je jako zanimljiva stvar, valjda zato što se retko prouzrokuje vajarskim radom.

Koje su ključne ličnosti iz sveta umetnosti uticale na Vaše formiranje?

Obrad Ćešić: Ne bih rekao da postoje ključne individue, u različitim životnim fazama druge stvari nas pomeraju, verujem da prvi put kada umetnik čuje za dadaizam, može da bude transformativan i da utiče na njega, ali i takođe prvi put kad odgleda Svetu planinu Jorodovskog. Ne bih se ograničavao na vizuelne umetnosti i jasne uticaje, Keb Kalovej može podjednako da oduševi i formira koliko Kris Berden.

Šta mislite da nedostaje našoj umetničkoj sceni i koja će biti Vaša buduća nastojanja?

Obrad Ćešić: Dosadan odgovor je verovatno veći budžet, mislim da naši umetnici rade baš fanatstične stvari sa onim što imaju, ali je svakako lakše stvarati kada su bar prvih par lestvica Maslovljeve piramide osigurani. Mimo toga jako bih voleo da svet likovne umetnosti postane manje insularan, imam osećaj kao da večito pokušavam da objasnim nekome ko je krenuo da me propituje o mom zanimanju da likovna umetnost nije nešto komplikovano i neshvatljivo nego nešto na šta bi svako trebalo da ima pravo.