Nikolija Stanojević, foto Nebojša Mićković

 

Posmatrač je uvučen u svet slike uspešnim kompozicionim rešenjima, direktnim pogledom koje nam upućuju portretisani, i atmosferom kojom su radovi zaogrnuti, podstičući tako u nama čitav dijapazon osećanja.

Nikolija Stanojević u ovom ciklusu radova kao inspiraciju navodi stvaralaštvo Franciska Goje i Džejmsa Ensora, čemu možemo pridodati i uticaj ekspresionista, ne samo zbog načina upotrebe boje kao jednog od glavnih likovnih izražajnih sredstava već i zbog izrazitog interesovanja za čovekov unutrašnji svet. Tema maske, kao predmeta prisutnog u svetu umetnosti od antike do današnjih dana, i kao obrasca prilagođavanja čoveka sopstvenom okruženju, jeste glavno podsticajno sredstvo u procesu samorefleksije, spoznaje i sazrevanja autorke.

Iskrivljenje forme ljudskog lica ili perspektive, kroz izrazito naglašavanje ugla posmatranja, jeste još jedan vezivni element slika koje su deo ciklusa predstavljenog u Galeriji Doma omladine Beograda.

 

Šta za vas sve predstavlja pojam distorzije i na koje ga sve načine obrađujete u svom stvaralaštvu?

Nikolija Stanojević: Pojam distorzije za mene predstavlja izobličenost društva i pojedinca koji ga čine. Upravo deformaciju lica i pokreta koristim kako bih oslikala višeslojnost maski koje svakodnevno nosimo dok i sami ne postanemo maska i karikatura istinskog sebe. Svaki karakter pokušavam predstaviti kroz atmosferu samog dela koju postižem odabirom boja, gestikulacijom tela ili pogledom određenog lika.

Kako izgleda proces nastajanja radova? Da li nastojite da razotkrijete skrivene delove ličnosti portretisanih ili da ih iznova izgradite na osnovu svojih doživljaja i tumačenja?

Nikolija Stanojević: Proces mog nastanka radova je zapravo posmatranje ljudi oko sebe, kako poznanika tako i slučajnih prolaznika. Veliki broj različitih karaktera ostavi utisak na mene koji, kada stanem pred platno, pokušavam objediniti u jednom ili više likova. Svaki od mojih radova je zapravo plod moje svakodnevice, običnog života i njegove deformisanosti.

Student ste Akademije primenjenih umetnosti u Beču. U kojoj meri je preseljenje i život u Beču uticao na izbor tema kojima se bavite?

Nikolija Stanojević: Uticaj na odabir teme kojom sam se bavila kroz radove je u velikoj meri bilo moje preseljenje u Beč. Razlog tome je upoznavanje velikog broja novih ljudi, a tako i različitih karaktera. Iz pozicije stranca sam mogla da ih posmatram sa neke zamišljene distance. Ta distanca mi je pomogla u boljem sagledanju društva i okoline iz koje potičem, te su moji radovi zasigurno nastali susretom ta dva sveta.

Kako vi i vaša generacija vidite svet u kojem živimo, vašu ulogu u njemu i moguće pravce delanja i življenja?

Nikolija Stanojević: Smatram da je pogrešan način gledanja na svet ako jednu generaciju posmatramo izolovano. Svaka generacija je u nekoj meri nastavak prethodne i prethodnica sledeće. Mislim da je potrebno sagledavati stvar mnogo šire i pokušati naći neku zajedničku ideju i tok ali ne gubiti iz vida sopstveni individualizam.