Projekat “Srpski Selfie 2020″ se čita kao kontrakulturni narativ koji u sebi sadrži elemente rokenrol muzike, ličnog stava prema sistemu, bunta, teorijska promišljanja o društvenom konceptu, ali i direktne aluzije na ličnosti iz devedesetih. Na koji način smatrate da sveobuhvatni projekat komunicira sa posmatračem i koje su vaše polazne teze bile?

Racković: Umetnost – društvo – institucija bez omladine
Umetnost – politika – umetnost
Pojedinac – umetnost – pojedinac
Umetnost – umetnik – umetnost – antiumetnik
Seks – droga – rokenrol sa elementima sadističkog nasilja. Iz tog protivprirodnog bluda naprosto se morala roditi ovakva izložba.

 

Postavka je atipična, kroz koju je, čini se, ceo koncept dobio završnu tezu. Usaglašavanjem i jednog i drugog autora došlo je do sinhroniciteta između radova kroz prezentaciju koju možemo videti u Galeriji Doma omladine Beograda do 31. januara. Kakva ste promišljanja imali vezano za samo koncipiranje celokupne kompozicije u prostoru?

Racković: Ogledala koja vraćaju odraz, galerija sa duplim dnom, ormar iz kojeg ispada kukasti krst, glave posmatrača čiji se odblesci ukrug umnožavaju do beskraja, zamenjeni identiteti, opšta istorija beščašća… Sve satkano od erotskih sličica, ikona i dokumentarne fotografije. Dodajmo svemu tome arhetipove minulog sveta i predskazanja izuvijana kao lavirint ageometrijskih oblika…

 

 

Umetnički objekati koji su privukli najviše pažnje, pored ogledala i foto kolaža na led ekranu, su nož na kome piše „Karl Jung“ zaboden u hleb i foto tapet na kome Racković stoji na Arkanovom grobu. Da li biste mogli da nam malo približite značenje tih radova?

Racković: Srbija koja bunca, kolje i posluje. Reč je o ireverzibilnom inicijatičkom prelazu, gde zrelost ne zadržava životnu (antropološku) i socijalnu vezu sa mladošću i detinjstvom, ovde se sve prekida, gubi se kontinuitet egzistencije, ono što je bilo pre ove tranzicije, ostaje tek daleko sećanje, povereno snovima ili povremenim sanjarenjima umetnika. Srbija je stvorena kao propala država – smrt kroz tehnologiju živi (Arkan).

 

Ogledala, kao refleksija naših pojavnosti u prostoru, su aluzija na popularne selfi fotografije, ali sa redefinisanim značenjem; na njima su Rackovićeve likovne intervencije. Kako posmatrate tu paralelu između predstava sa ogledala i savremenog društva?

Racković: Subjektivnost i moć. Moć refleksije i autorefleksije kao umetnost odnosa i rastojanja. Stvar je u tome sa koje strane bezakonja se neko nalazi – da li sa ove, na kojoj zakoni važe, ili sa one, rezervisane za putnike u Srbiju-galaksiju.

 

Izložbu prati i nedavno objavljen roman “Biblija” Nenada Rackovića, koji je bio u izboru za NIN-ovu nagradu. Da li umetnički izraz koji ste nam predstavili vidite kao ekstenziju romana i narativnog toka tog perioda u kom ste stvarali i pisali?

Racković: Ništa bez Hrista. Govorim o mom bratu Borisu (Buriću) koji ima istetoviran krst preko celih leđa.

 

Kako vidite (mladu) savremenu umetničku scenu danas?

Racković: Savremena umetnička scena danas je Nova alternativa: Ivana Ivković, Saša Tkačenko, Miroslav Karić, Boris Burić, Nenad Racković, Jamesdin i eventualno Profesor (Aleksandar Opačić) koji je zaista veliki strip umetnik. Burić je nedavno ispred Remonta sa nama dvojicom uradio sjajan foto serijal na temu seksa i ubilačkog nasilja.

 

 

Kakav je vaš odnos prema društvu i vrednostima u poslednjih desetak godina? Možemo jasno uočiti razliku između kulturnih vrednosti, recimo, osamdesetih, devedesetih i ranih dvehiljaditih u odnosu na period posle 2010. kada su se kulturni i kulturalni koncepti znatno izmenili, a težnja celokupnog društva, očigledno, teži ka kapitalističkim vrednostima više nego ikada…

Burić i Racković: Mojsije je primio zakon na Sinaju i predao ga Isusu Navinu, koji ga je predao starešinama, koji su ga predali prorocima, koji su ga predali članovima Velike skupštine. Ili bismo mogli da kažemo kako prisustvujemo poslednjim danima kulture…
Uvek je tako, mladi umetnici u početku stalno iznenađuju. Svima se dešava isto, pomislite da ste zaista dobri, a u stvari je reč samo o tome što ste novi, mladi, sveži i napaljeni, drugi na kraju provale vaš sistem i ko se na to loži i onda vam najednom više ništa ne uspeva. Dok se to ne promeni – a male su šanse da će se to dogoditi – biće sve više SELFIE-a.