Koja je ideja ili misao kojom ste se rukovodili prilikom konceptualizacije ove izložbe?
Preispitivanje umetničkog medija je bila neka osnovna ideja. Kakva je  savremena (objektna) skulptura i kako je postala takva kakva je? Kako praviti (objektnu) skulpturu danas?  Kako onda misliti skulpturu?  Kako su je mislili umetnici ranije? Šta se i na koji način promenilo u strukturi skulpture kroz istoriju njenog razvoja da je ona postala ovakvom kakva je danas. U tom smislu, kao neko ko skulpturu treba da materijalizuje u bukvalnom smislu,  ja sam i počela da preispitujem kritične tačke promene materijalnosti skulpture kroz istoriju i tako dosla do umetničkih praksi šezdesetih i sedamdesetih godina. Do Anselma, Kunelisa, Morisa, Eve Hese, Cintolija, Oldenburga i drugih.

Umetnica kaže da su radovi iz ove serije nastali tokom prošle godine, dok je istraživanje ovih formi počelo i ranije.

Vaša umetnička referenca su radovi Klasa Oldenburga, umetnika grupe Arte Povera i Roberta Morisa. Zbog čega dela ovih umetnika? Kako su oni uticali na nastanak radova iz ove serije?
Do delovanja ovih umetnika materijali kao što su: dronjci, staklo, cement, lonci (Mikelanđelo Pistoleto, Orkestar dronjaka – Kvartet 1968); bakar, sintetička guma i smola (Đilberto Zorio, Zvezda od bakra); vez i rukotvorine od platna (Algijero Boeti, Mapa 1989); džakovi, zrnevlje (Janis Kounelis); lateks i gume (skulpture Eve Hese); filc (Antiform ciklus Roberta Morisa ), Đovani Anselmo (magnet); Cintoli (kanapi, jaja) … nisu bili priznati niti dovoljno sadržajni materijali za umetničko oblikovanje. Nakon njihovog rada svaki element stvarnosti postaje ravnopravan konvencionalnom materijalu za umetničko oblikovanje kao sto je metal, kamen ili drvo. Po mom mišljenju, oni su dobrim delom uticali na strukturu i formu skulpture i ona je postala ovakva kakva je danas.

Koje ste savremene materijale koristili u procesu stvaranja svojih skulptura? Zbog kojih svojstava ste se opredelili za određene materijale, a ne za druge?
Nastajanje skulpture je rezultat razmišljanja o njoj danas i razmišljanja o konkretnom slučaju. Na primer – kada sam mislila o skulpturi Oldenburga, čitala sam i njegove tekstove. U jednom trenutku, dok je objašnjavao dve bejzbol palice od 2m koje se onako jadno povijaju, on je govorio o njihovim formalnim (likovnim) kvalitetima (jedna je crna, jedna je bela – tako da je jedna senka druge, i govorio je o sili gravitacije koja ih oblikuje, jer su od ne-čvrstog materijala. Tada su bejzbol palice bile meke, a danas bismo ih videli kao meke, ali ne biste bili sigurni šta su zapravo. Danas izgled zavisi manje-više od tehnologije. Za neke stvari koje su od kamena nikad ne biste poverovali da su od kamena, jer su odprintani na 3D štampačima. Ono što izgleda kao meko više ne mora da bude uistinu, već samo da izgleda meko. To što je Oldenburg pravio pomfrit, kašike ili smešne mekane gitare (pop kultura) manje je važno od toga da su njegove skulpture istiniti izgled stanja stvari. Danas već nije tako. Moji peškiri izgledaju meko, ali nisu. Ta razlika koja se pojavljuje – između onoga što se vidi i sto se zna o skulpturi je veoma važna. Tražeći to, ja tražim i materijal koji to može da pokaže.

 

Milica Murgić-Ćebić kaže da se dešavanja i ličnosti koji su inspirativni savremenom umetniku individualni, i da je ona uglavnom zagledana u dešavanja van naših granica. Do-Ho Su i Tsai Gvo-Ceng su savremeni umetnici koji najviše privlače njenu pažnju.