Foto: Stanislav Milojković

Na ovoj izložbi predstavljene su slike rađene na platnima – materijalima koji se koriste u modnoj industriji, i video rad kao nadogradnja teme, i dodatno sredstvo izražavanja i predočavanja autorkinih emotivnih stanja i doživljaja određenog istorijskog trenutka.

Kao što i sam naziv izložbe govori, posredi su, u likovnom izrazu, atmosferi i sadržaju, krajnosti koje se međusobno ne isključuju, ali jesu kontradiktorne i kao takve traže dodatno promišljanje i analizu u kulturološkom i sociološkom kontekstu.

U kolikoj meri su Vaša životna iskustva i specifične okolnosti doprinele izboru tema kojima se bavite u svom stvaralaštvu? Recite nam nešto i o Vašem dosadašnjem radu.

Milica Mijajlović: Trebalo mi je više godina da skupim hrabrost i osvestim mogućnost da se u svojoj praksi bavim narativima i temema koje se tiču mog ličnog iskustva. Moj doživljaaj je da se ovakav pristup donekle potiskuje u formalnom obrazovanju, gde nas retko upućuju u istraživački proces sopstvenog bića, što je nekada mnogo važnije od onoga što se predstavlja kao prioritet u okviru akademskih studija.

Istraživanja mog unutrašnjeg sveta, kolektivne i lične prošlosti započela sam na magistarskim studijama u Pragu, uz ohrabrenje tadašnjeg profesora, antropologa i istoričara umetnosti Michala Novotnog. Njegova podrška kroz individualne konsultacije pomogla mi je da se otisnem od očekivanja koje akademija ima od mene i da se upustim u sasvim lična istraživanja. Sopstvenim iskustvom počela sam da se bavim pre svega kroz pisanje, ispisivanjem reči i simbola, odnosno impulsa koji su činili moje sećanje. Kroz istraživanje tih simbola otkrila sam šta je i u kojoj meri uticalo na formiranje mog identiteta, pa sam tako ubrzo došla do zaključka da u mom sećanju postoji pregršt kontradiktornih impresija, gde se trauma, senzacija i ljubav prepliću i zajedno formiraju jednu unutrašnju sliku koju sam kasnije predstavljala i u svojoj umetnosti kroz određene motive. U početku je moj likovni izraz najčešće bio apstraktan, video radovi narativnog tipa, dok se danas više bavim određenim segmentima sećanja i pojmovima koje za njih vezujem i  dovodim u vezu sa sadašnjim trenutkom i kontekstom.

Da li je izbor da likovnim jezikom date svoj komentar na popularni digitalni mim “girlhood is a spectrum” odraz Vaše potrebe da povežete generacije koje su odrastale bez i sa interneta, i date opsežnije i opipljivije tumačenje pojma, kao vid angažovanog postojanja u zajednici koja vapije za međusobnom podrškom?

Milica Mijajlović: Moja ideja nije toliko usmerena na povezivanje generacija koje su odrastale bez i sa interneta, ali jeste namera da se osvrnem na onu drugačiju stranu spektra i uslova u kojima devojčice odrastaju, bez vrednosti i sistema nametntih i plasiranih kroz popularnu kulturu i medije generalno. Na ovu ideju sam došla dok sam bila na rezidencijalnom programu u jednom od najsiromašnih sela Rumunije, i posmatrala kako tamo žive mlade devojke i devojčice, i posledično razmišljala o čemu one maštaju i šta bi bili njihovi ideali. Cela ta situacija i atmosfera  podsetila me je na vreme mog odrastanja tokom devedesetih i dvehiljaditih. Iz te perspective mi je interesantno proučavanje uticaja i delovanja interneta na grupacije ljudi koji mu nemaju pristup ili imaju manji ili veći, da je spektar delovanja velik i raznovrstan, a granica uvek vidljiva i jasna.

U domorodačkim zajednicama je prelazak iz dečaka u mladića, i devojčice u devojku, smatran jednim od najznačajnijih događaja u životu i stoga su nastale ceremonije inicijacije kako bi se taj prelaz učinio manje stresnim u okviru i uz podršku zajednice. Kakvo je Vaše viđenje i iskustvo takve tranzicije u savremenom društvu?

Milica Mijajlović: Imam utisak da je u sadašnjem momentu i društvu u kome živimo tranzicija na neki način izbrisana, ili makar izvitoperena. Ona sigurno postoji iznutra ali je kroz prisustvo mini ekrana odrasli život postao mnogo prisutniji kod dece i oni ni sami nisu sigurni kada odrastaju. Mislim da ovo rezultira formiranjem ranih frustracija koje imaju ozbiljne posledice, kao što su manifestacija besa usmerenog prema vršnjacima ili roditeljima, nepoznavanje ili gubljnje sopstvenih granica i onih koje postavljamo prema drugima, i jednom aposolutnom nesnađenošću  u socijalnom i emotivnom smislu.

Kako se bavimo odrastanjem, u fizičkom, mentalnom i emotivnom smislu, i drugim bliskim temama? Da li su one dovoljno zastupljene u javnosti i kako bismo danas mogli da olakšamo mladima u susretu sa svim mogućim izazovima? 

Milica Mijajlović: Meni se čini da su ove teme zastupljene u javnosti, ali ne dovoljno, i pre svega one nisu popularne, posebno ne među mladima, jer se njima ne bave oni ljudi koji su danas „stubovi“ javnog društvenog života. Medijski prostor preplavljen je najprimitivnijim oblicima života, zabave i zadovoljstava koji sistematski utiču na formiranje mlađih naraštaja, pa tako odrastanje kao jedan ozbiljan izazov postaje nešto što se dešava usput, nešto na šta se ne obraća dovoljno pažnje, a što kao rezultat ima generacije nedovoljno svesnih ljudi koji funkcionišu po principu pukog preživljavanja.

Vaša izložba daje čitav spektar čitanja i poimanja umetničkog dela i ženske prirode, tu širinu i problematiku koja je prati sveobuhvatno je ispričana u tekstu kataloga izložbe. Šta biste dodali i poručili nekim mlađim generacijama devojaka?

Milica Mijajlović: Pre svega, da uživaju i u potpunosti prihvate svaku fazu odrastanja, pa samim tim i sebe u svekolikoj celovitosti. Da ne žure da odgovore na očekivanja društva ili ljudi do kojih im je stalo, jer kvalitetan autentičan unutrašnji život ne počiva na ispunjavaju tuđih očekivanja već na iskrenom odnosu prema sebi i osluškivanju naših najdubljih želja. Taj spektar mogućnosti i čitanja sebe koji nam je dat treba negovati, razvijati, poštovati i braniti od milijardu „bodeža“ koji dolaze iz spoljašnjeg sveta, pa i od odrastanja kao takvog.