[INTERVJU] Mia Ćuk, umetnica: “Rad je slobodniji što ga je teže svrstati u neku kategoriju”

Samostalna izložba Mie Ćuk “Kupine, noću”, koja traje do 22. januara u Galeriji Doma omladine Beograda, bavi se preispitivanjem odnosa materijalnosti i filmske estetike unutar likovne umetnosti. Kroz sagledavanje vremenskog konstrukta i vizuelne prezentacije fragmenata iz svakodnevnog života, umetnica ističe strukturalnost kao osnovni element pozicioniranja sadržaja vidljivog, ali i ukazuje na korelaciju između postojanosti forme i njenog nestajanja. Interdisciplinarnim pristupom, Ćuk ističe usaglašavanje različitih medija koji kroz međusobno preplitanje čine celinu koja se nalazi na granicama filmske, likovne i primenjene umetnosti. Na taj način umetnica kreira simbiozu između različitih teksutalnih formi, koje usaglašavanjem dovode do višeslojnog čitanja vizuelnog sadržaja.

Mia Ćuk, foto Ivan Hrkaš

 

Na izložbi Kupine, noću ste predstavili rad koji je nastao na rezidenciji u Požegi. Program Interdoc kampa ima za cilj uspostavljanje saradnje između studenata produkcije, režije, kamere, dizajna zvuka i montaže; međutim, ovaj put ste i Vi, kao predstavnica likovne umetnosti, učestvovali u projektu. Na koji način je došlo do saradnje?

Mia Ćuk: Nezavisni filmski centar “Filmart” iz Požege dugi niz godina uspešno realizuje programe Interdok i Interakcija koji su usmereni ka umrežavanju i saradnji studenata filma iz čitavog sveta koji tokom kampa zajedno rade na produkciji dokumentarnih filmova na različite teme, koje se uglavnom odnose na lokalni pejzaž u okrugu Požege i njegove privredne, kulturne i društvene specifičnosti. Kako programi Interdok i Interakcija povezju stvaraoce iz područja filma, režije, montaže, dizajna zvuka, produkcije, jedna od kreatorki programa, Slađana Petrović Varagić došla je na ideju da u ovu strukturu uključi i likovne umetnike, kako bi uz saradnju sa studentima filma, a prateći i učestvujući u dinamici diskurzivnih filmskih programa, razvili ideju za video rad. Tako je nastao program Iva.lab koji svake godine omogući da dve umetnice/dva umetnika učestvuju na dvonedeljnoj video rezidenciji u Požegi.

 

Vaš rad je kroz medij videa i fotografije direktno ispirisan avangardnim filmom. Kroz opšte sagledavanje estetike ‘dugih kadrova’ i filozofsko koncipiranje vremenskog konstrukta ste istakli važnost odnosa prihvatanja materijalnosti i njenog nestajanja. Šta Vam je bila polazna teza za promišljanje o ovakvom pristupu vizualnoj umetnosti?

Mia Ćuk: Ne znam koliko je avangardni film direktno uticao na moj rad, budući da sam ga dosta kasno otkrila, tek na master studijama, ali i odmah prepoznala kao nešto blisko, npr. filmovi Chantal Akerman “News from Home”, “D’est” ili “Le Chambre”, kao i kratki rezovi Jonasa Mekasa, mučno dugi film Michela Snowa “Wavelenght” koji se sastoji od jednog kadra, Hollis Framptonov eksperiment “Nostalgija” u kojoj pali fotografije… Od početka studija fotografije bilo mi je jasno da me više interesuje problem nestajanja prikaza, fenomen zaboravljanja i entropije materijala nego samo stvaranje fotografskih zapisa. Isto tako nisam mogla da se zadovoljim idejom statičnosti fotografije, pa sam počela da eksperimentišem sa slajd-projekcijama, tekstom, da pravim knjižice od raznog odbačenog materijala. Time sam se i znatno udaljila od samog medija, od tog nekog fotografskog imperativa za konstantnim beleženjem i akumuliranjem prikaza, što je delovalo veoma oslobađajuće. Ali nije tu samo vizuelna umetnost i avangardni film, već i različiti eksperimenti u polju teksta, književnosti, manije sakupljanja, dnevnik Valtera Benjamina, mikro-skripte Roberta Valzera, atlas Abija Varburga, situacionističke mape, roman “Nađa”, pokret “Oulipo” (radionica za potencialnu književnost”), vrste prostora Žorža Pereka, Bartovo zadovoljstvo u tekstu, da navedem samo neke primere koji podstiču i obnavljaju tu ambivalentnu vezu sa predmetnim svetom.
Interesovanje za materijalnost i “opipljivo” iskustvo umetnosti proizilazi verovatno iz jednog ličnog afiniteta prema materijalnoj, tehnološkoj, kulturnoj zaostavštini iz prošlog veka. Ovde se ne radi isključivo o nekoj vrsti “analogne nostalgije”, već i o sagledavanju fenomena kulturnog i jezičkog nomadizma, privremenosti, pozajmljenog vremena, pozajmljenih identiteta, izmeštanja i fragmentacije, koji su obeležili to vreme koje proučavam.

 

 

Spontani događaji, koje uočavamo na video radu, su fragmenti iz svakodnevnog života u Požegi. Na koji način sagledavate prevođenje svakodnevnog života u likovni jezik?

Mia Ćuk: Ono što nazivamo “svakodnevnim životom” jedan je neuhvatljiv, divergentan i kompleksan fenomen, koji obuhvata pojmove navike, sećanja, vremena, ponavljanja, rutine, nedogađajnosti, dosade, kompulzije, a prikazivanje ili prevođenje ovoga u likovno iskustvo iziskuje određenu istančanost recepcije, prepuštanje ideji trajanja. Kod mene se ovo iskustvo materijalizuje najpre putem jezika/teksta/govora, isčitavanjem uočenih pojava a potom i narativnim opisivanjem u vidu fragmenata ili teza kroz koje pokušavam da registrujem neku vrstu nomenklature svakodnevice. Francuski pisac Žorž Perek koristio je izraz “infra-obično” ili “endotično” za sve ono što je suprotno od egzotičnog. Čak je pisao i savete kako da se vežba uočavanje i izoštrava percepcija prema svakodnevnom, npr. pravljenjem inventara zaostalog sadržaja u džepovima, ispitivanje kašičice za čaj itd. A drugi pisac, Moris Blanšo govori o “onom što nikada ne vidimo prvi put, već uvek iznova.”
Metod akumuliranja određenih crtica i citata, sakupljanja kadrova i isečaka, postupak montaže omogućava mi da se prvobitno literarno iskustvo ne izgubi na svom putu ka vizuelnoj formi, naprotiv, da ono bude predstavljeno kao paralelna celina, zasebna studija koja pomaže u tome da rad bude kompletan ali nedovršen (otvoren). Nedovršenost otvara veliki potencijal za mišljenje rada.

 

Na zidu Galerije su postavljene tri sveske preko kojih se nalazi mapiranje. U pitanju su različiti vremenski odnosi – projekcije se prikazuju u različitim vremenima. Da li ste kroz tu vrstu režije imali za cilj da uspostavite tezu o prolaznosti ili o značenju različitih struktura u različitim vremenskim periodima?

Mia Ćuk: Trokanalna video projekcija predstavlja izazov za posmatrača, ali i omogućava da se određene scene jukstapozicioniraju na način koji ukazuje na (slučajne) podudarnosti, susrete unutar scena koji ne bi bili uočljivi da se radilo o jedinstvenoj projekciji.
Celokupan materijal snimljen je u istom periodu, novembra 2018. godine, ali kada se on prikaže u fragmentima, podeljen na tri mapirane površine, sve ukazuje na to da se radi o različitim hronologijama, da je jedna scena (možda baš ona sa bazenom) zapravo sećanje, dok se druga odnosi na povratak koji deluje mnogo recentnije. Budući da se i sam rad pita o tome kom vremenu pripada (postoji nekoliko vremenskih slojeva, prvi je vreme kampa tokom kojeg sam sve videla prvi put, onda povratak istom mestu nakon godinu i po dana i beleženje VHS kamerom, potom prebacivanje materijala sa trake nakon višemesečnog “mirovanja” u digitalni zapis, takođe i vreme unitar scene gde vidimo časovničara ili scena u kojoj voz prolazi na ekranu laptopa unutar statične sobe, odlomak iz filma “News from Home” Chantal Akerman) bilo mi je zanimljivo da ovo ostavim u nekoj vrsti protivrečnosti, dileme. U knjižici koja je deo rada stoji citat Rolana Barta “Savremeno je vremenu neprimetno” a to je možda i suština ovog rada.

 

 

Drugi deo na izložbi predstavlja Vaš povratak u Požegu koji ste proveli u istoj sobi u kojoj ste bili i za vreme trajanja kampa. Da li se sagledavanje estetike, vremena i prostora promenilo u odnosu na prvobitan boravak i kako se to iščitava kroz umetnost?

Mia Ćuk: Sam povratak ili ideja povratka promenila je poznati ambijent u potpunosti. Ne samo da sam se vratila u jedan skoro opustošen hotel u odnosu na onaj koji je vrveo od mladih ljudi u avgustu 2018. godine, već se i moje očekivanje potpuno izmenilo. Drugo putovanje bilo je mnogo sumornije jer su se i neke životne okolnosti promenile, sa kamerom lošeg kvaliteta krenula sam autobusom bez jasne predstave zašto sam se odlučila za ovakav gest, sa osećajem da je nešto neuspelo ali da je ritual povratka ipak važan i da je potrebno istrajati u ovom smešnom hodočašću. Tokom kampa na raspolaganju smo imali odličnu tehniku, filmske kamere, mogli da uz pomoć mladih kolega iz sveta filma snimimo tehnički odlične radove, ali ja to nisam iskoristila jer se već po nekoj pravilnosti ne snalazim u situacijama kada su mogućnosti otvorene. Razmišljajući posle ovo mi se učinilo i sasvim logično, ako ne i potrebno da rad nastane u obliku u kojem se može videti na izložbi. Povratak je takođe doneo i određenu koncentraciju, posvećenost posmatranju, produktivnu melanholiju, prostor za pisanje.

Vizuelni sadržaj prate i knjižice sa zapisima koje nazivate fusnotama. Na koji način ste postavili hipotezu o čitanju sveobuhvatnog teksta (vizuelnog i pisanog)?

Mia Ćuk: Vizuelni (video) rad javlja se kao jedna velika apstraktna i ne toliko narativna celina, dok je pisanje veoma lično. Dopada mi se ideja da mogu da pišem i da to predstavljam na izložbama kao vizuelno delo. Uostalom, i nije mi toliko važna formalna granica između ova dva. Nekada započnem sa pisanjem teksta koji ima vizuelni ishod, a nekada fotografisanje ili snimanje odvedu putem tekstualnosti. Ideja da se propratna knjižica tretira kao “fusnote” uz video rad, činila mi se zgodnim zamajcem da se veza između čitanja i posmatranja učvrsti ili minira.

Da li se nakon prelaska sa medija fotografije na medij videa Vaše promišljanje o vizuelnim umetnostima promenilo?

Mia Ćuk: Ne mogu da kažem da se osećam naročito vezana za jedan medij, fotografiju, da bih mogla da konstatujem kako me je iskorak u neki drugi promenio. To mi se čini kao jedna odveć formalna, modernistička hipoteza. Radim sa onim što mi je pri ruci, a to je nekada fotografija, a sve češće nešto što nema čvrste okvire određene umetničkim sredstvom. Dopada mi se potencijal izdavaštva kao medija. Takođe, u vezi sa ovim pitanjem, pada mi na pamet tekst Marte Razler “Namešteno na mestu javnosti” iz zbornika koji je objavio MSUB “Savremena umetnost i Muzej” u kojem autorka govori o “instalaciji” kao novoj jezičkoj konstrukciji krajem 60-ih godina, koja je imala za cilj da izbegne stručnu i muzeološku kategorizaciju i izbegavanje definicija zasnovanih na materijalu. Čini mi se da je rad slobodniji što ga je teže svrstati u neku jasno omeđenu medijsku pa i jezičku kategoriju.

 

 

Komentari