Ivana Kosanović, foto Davor Gašpić

 

Vaš projekat predstavlja transmedijski koncept koji uvezuje različite umetničke prakse u svrsishodnu celinu, objedinjujući likovnost, režiju, mizanscen, muziku, performans i na kraju sveobuhvatnu produkciju. Na koji način ste došli na ideju da kroz oniričke predstave istaknete ulogu ženskog tela u savremenom društvu?

Ivana Kosanović: Ideja se sama izdvojila naknadno, tek kad su radovi nastali, i smestila se u pomenuti društveni kontekst. Stvaram intuitivno, bez namere da prenesem poruku. I meni je zanimljivo kada u snimljenim materijalima, kojih se dosta skupilo tokom godina, pronalazim neki tok i značenje. Snolikost svih video radova je otud što su nam svima mnogi koncepti pohranjeni duboko u podsvesti, pa naša ponašanja, delanja i stavovi u svesnoj stvarnosti potiču iz iracionalnog.
Recimo, video rad Zagrljaj kože započinje vodom i upadanjem obuće u vodu. Zatim i telo uranja u vodu, koja je u snovima jedan od najčešćih simbola podsvesti. Otuda potreba da zaronim u svarniji deo svoje ličnosti od onog svesnog. Cipele su u podsvesti simbol identiteta. Biti bos u snu znači izgubiti sebe, nemati pripadanje igde. Opet, cipele su simbol lepote, žudnje, potrebe da posedujemo stvari. Neko može biti zatrpan cipelama doživljavajući da je ustvari ispunjen ljubavlju. Uranjanje kroz materiju u prostor iracionalnog, oniričkog, vapaj, potreba za ljubavlju, dodirom, sve ono što su potisnute parafilije, sve što je socijalno neprihvatljivo ili odbačeno, ovde se spaja i miri se. Muzika je blago distorzirana Pavarotijeva arija iz opere Ljubavni napitak, gde je intonacija povezana sa prijatnom emocijom ali sa slojem ironije.

 

Ivana Kosanović, Zagrljaj kože

 

Imajući u vidu jasnu ekspresivnost u video radovima, Vaša poetika biva na granicama slikarstva Egona Šilea i estetike Roberta Vinea dvadesetih godina. Koja je inspiracija bila za kreiranje ovakvog vizuelnog sadržaja?

Ivana Kosanović: Višeslojnost multiplicirane fluidne slike pokazuje iracionalnost prostora u kojem se dešava stalna unutrašnja borba. Višestruke ekspozicije i deformacija slike vizuelno su uzbudljive i uvode nas u stanje previranja, potiskivanja, priznavanja i odbijanja. U svim radovima traženje likovnosti uvek traje kroz više pokušaja da se kreira iracionalni predeo i da se prevaziđe materijalnost prostora i tela.

 

U radovima podjednako dominira narativ, kao i već spomenuta estetika. Upravo ste kroz boju i zvuk uspostavili dinamiku koja u celini postaje autentično umetničko delo. Sa koje pozicije pristupate razumevanju tela u video radovima?

Ivana Kosanović: Telo je medij pomoću kojeg ja stvaram. Kao što tradicionalni slikar koristi četkicu, boje i platno, ja koristim telo i kameru. Video rad San o materinstvu zamišljen je kao jednostavna telesna meditacija. Vidimo začudno pretvaranje tela iz jednog oblika u drugi telesni oblik. U tom metafizičkom ili magijskom prostoru performansa, ona je istovremeno i devojka i žena u drugom stanju. Tumačenja su višestruka pa čak i sukobljena. Ovde se dešava sudar dve pobune, jer ono što društvo nameće, a to je svrsishodnost tela jedino kroz rađanje, povezano je sa nečim što nameće priroda. Ovo je diskusija o nametnutosti društvenih normativa, ali i diskusija o potrebi, jer telo ipak pripada prirodi.

 

 

Pojedinačno gledano, svaki video rad je narativ za sebe, ali u prostoru dolazi do interakcije između radova koja kreira sasvim novu suštinu. Koliko samu postavku smatrate bitnom za prezentaciju umetničkog dela?

Ivana Kosanović: Postavka izložbe je umetnost za sebe. Uklopiti šest video-radova, gde svaki ima izraženi muzički sloj, jednako je zahtevno kao kada biste postavili šest glumaca na scenu gde svi imaju zadatak da istovremeno govore svoj tekst. Ipak, uz dobru režiju (to jest dobro izrežiranu postavku izložbe) očekivana kakofonija pretvara se u jedinstveni doživljaj celine.

 

Ivana Kosanović, Nulla dies sine linea

 

Video rad Nulla dies sine linea ste snimili za vreme karantina. On, kao i Vaš drugi rad koji nije prikazan na izložbi Opiranje kože pod nazivom Kako popiti čašu vode, predstavlja indirektanu komunikaciju sa stvaralaštvom Marine Abramović. Na koji način njen rad smatrate važnim za konstruisanje Vašog stvaralačnog identiteta?

Ivana Kosanović: Tačnije, rad Nulla dies sine linea (Nijedan dan bez linije) pre bi mogao da referira na istoimenu seriju radova Raše Todosijevića, s tim što je on svoje linije ili crte tokom vremena upisivao bojom u papir, a ja skalpelom u svoju kožu. Možda zbog te blage okrutnosti prema telu asocijacija na Marinu, mada nije mi to bila namera. Zasecanje, ideja upisivanja linije u kožu, u krvi, nije ovde čin povređivanja već postulat iskrenosti u performansu, to urezivanje je metafora performansa.
U drugom radu koji ste pomenuli, a nije deo ove izložbe (Kako popiti čašu vode), slušajući Marinu Abramović kako savetuje mlade umetnike, odlučila sam da izvedem vežbu koju je ona radila sa svojim učenicima, a to je – kako svesno popiti čašu vode. Ispijam čašu vode prateći njene instrukcije.
Njen celokupan rad nije toliko uticao na moj stvaralački identitet, ali ona je umetnica koju cenim, pratim, slušam, pa onda ponekad nastane i ovakva vrsta dijaloga sa njom.

S obzirom na činjenicu da ste završili osnovne i master studije na katedri za Srpski jezik i književnost, na koji način biste uspostavili vezu između pisanog i likovnog teksta?

Ivana Kosanović: Mešanje narativnosti, dramskog, likovnog, performansa, muzike potiče od moje ličnosti koja se kreće kroz te sfere, pa se zato i može reći da je ono što stvaram transmedijsko istraživanje. Ja sam sa katedre za jezik i književnost otišla na katedru za nove medije na Likovnoj akademiji, a pre toga učila sam i klasičnu filmsku režiju u Centru za vizuelne komunikacije Kvadrat. Mislim da je veza između svega toga u iskoraku.