Odakle interesovanje da se posvetite istraživanju disko kulture koja se 70ih i 80ih razvijala u Jugoslaviji?
Marko Zubak: Kao istoričar socijalističke Jugoslavije u prošlom projektu sam se bavio omladinskom štampom, izuzetnim medijem koji je, među ostalima, bio jedan od glavnih promotera novog talasa i panka u njihovoj formativnoj fazi. Primetio sam tada veliku dozu prezira omladinskih novinara prema disko muzici i kulturi uopšte. Prezir je bio donekle razumljiv – svojim inherentnim hedonizmom i eskapizmom disko je bio teško spojiv s izvornim postulatima socijalizma. U isti mah, međutim, njihova skepsa bila je u suprotnosti s fascinacijom s kojom su disko prihvatili središnji, mejnstrim jugoslovenski mediji, naoko neokrznuti sumnjama u ideološku pravovernost nove pop-kulturne pojave. Poželeo sam da napišem tekst o toj suprotnosti koja se pojavila s proliferacijom muzičkih supkultura u kasnom socijalizmu i koja je direktno odražavala deideologizaciju samog društva. Kako to često biva, ulazeći dublje u projekat postupno sam otkrivao nove dimenzije ovog fenomena koje su onda inicijalnu ideju proširile.

 

Kako je nastala i šta je u bivšoj Jugoslaviji predstavljala disko kultura? Kakvo je ona mesto imala kao pravac u širem društvenom kontekstu onog vremena?
Marko Zubak: Disko je višeslojan pojam. Disko kultura, kako je tretirana u ovom projektu, obuhvata tri povezana, no ipak različita elementa. Ona se odnosi na specifičan prostor diskoteke u kojem se kolektivno uživalo u muzici reproduciranoj od strane disk-džokeja; na konkretan muzički žanr koji je neretko nailazio na prezir muzičkih kritičara zbog okrenutosti ka telu i navodne nesposobnosti da prenese dublje poruke; te na plesni ritual koji se upražnjavao u diskotekama, često iako ne uvijek, uz disko muziku. U tom smislu disko kultura koja se u drugoj polovini 1970-ih razvila u socijalističkoj Jugoslaviji nastala je na podlozi već postojeće medijske infrastrukture, razvijene industrije zabave i uveliko vesternizirane lokalne popularne i potrošačke kulture, predstavljajući u mnogo čemu kulminaciju procesa koji su već ranije pokrenuti.

 

Možete li da uporedite disku kulturu socijalističke Jugoslavije sa razvojem ovog pokreta u drugim zemljama tokom istog perioda?
Marko Zubak: Disko groznica stigla je u Jugoslaviju nedugo nakon što je zahvatila kontinentalnu Evropu, ali i u trenu kada je već uveliko bila na zalasku u svojoj američkoj domovini gde se pojavila početkom 1970-ih godina u manjinskom i progresivnom ambijentu njujorških gej klubova. Disko je u Jugoslaviju stigao u svom komercijalizovanom globalnom obliku po kojem je i ostao zapamćen u svesti većine. Tako je i njegov prvi medijski vrhunac predstavljao uspeh Groznice subotnje večeri koji je poharao domaće bioskope, nakon kojeg brzo dolazi do jugoslovenske turneje Boney M. Zanimljivo je, međutim, da je disko zarazio i dobar deo Istočne Europe, poprimajući pritom različite oblike i značenja. U Mađarskoj, disko pevačice poput Judith Szűcs postale su prave estradne zvezde, svojevrsne perjanice gulaš socijalizma. Na sovjetskom Baltiku disko koji su komponovali akademski muzičari predstavljao je nukleus lokalnih avangardnih scena. Ova rasprostranjenost žanra govori mnogo o dekadenciji socijalizma koja je zahvatila prostor širi od bivše Jugoslavije, postavljajući pritom pitanje o posebnosti jugoslovenskog socijalističkog puta.

Baveći se istraživanjem na ovu temu, kakav se kvalitativni sud stekli o disko kulturi bivše Jugoslavije? Koliko je bila vredna? Da li je ostavila (i kakvog) traga na kasnije muzičke i kulturološke pravce?
Marko Zubak: Kulturološki, disko era ostavila je neizbrisiv trag. Premda su se diskoteke u Jugoslaviji pojavile već čitavu deceniju pre, do njihovog novog uzleta dolazi upravo za vreme disko groznice koja je na neki način osigurala opstanak disko kulture, nezavisno od konkretnog muzičkog stila. Muzički gledano, disko je takođe ostavio tragove na domaćoj muzičkoj sceni; mnoge pevačke zvijezde od Nede Ukraden do Tereze Kesovije oprobale su se u disku, dok je disko posledično utiecao i na folkere s kojima deli ambivalentni odnos prema seksualnosti. No kao muzički žanr, lokalni disko brzo je zaboravljen, delom i zbog toga što je mnogo šta ostalo na nivou slabašnih eksperimenata uvoza nove muzičke mode. Drugi je razlog bilo raznoliko muzičko poreklo izvođača – disko trake stvarali su muzičari sa džez, fank bekgraundom, ali i notorni estradnjaci, te su naposletku i njihove pesme ostale razbacane pod raznolikim kategorijskim oznakama. Potrebno je reći da su, jugoslovenski disko, kao muzički žanr, otkrili i definisali pre svega „crate diggeri“, sakupljači i zaljubljenici u ploče koji su kopajući po odbačenim vinilima pronalazili zaboravljene pesme koje su ih na ovaj ili onaj način fascinirale. Trudom tih vinilnih arheologa danas znamo za zavidnu količinu traka koje je žanrovski moguće svrstati u disko, uvid u koje je lako moguće dobiti jednostavnim pretraživanjem internet servisa poput YouTube-a ili Mixcloud-a.

 

Ko su, po Vašem mišljenju najveće disko ikone tog vremena?
Marko Zubak: Kako sam rekao opseg onog što se može smatrati jugoslovenskim diskom nipošto nije mali. Muziku obojenu disko zvukom stvarali su anonimci, ali i ljudi poput Bobana Petrovića koji je napravio kultni album Žur ili vrhunski muzičari poput Kire Mitreva vođe Kim benda. No, jedina istinska prava disko zvezda bio je Mirza Alijagić iz Mirzinog Jata, sarajevskog sastava sklopljenog po uzoru na Boney M čije je pesme komponovao Sead Lipovača, i koji su zaslužni za ultimativni jugoslovenski disko hit Apsolutno tvoj. Disko ikonama mogu se smatrati i brojne plesne grupe koje su se, jašući na plesnom talasu, formirale po uzoru na Lokice i koje su se često i same okušale u disko žanru.

 

Kojim eksponatima dokumentujete disko kulturu na izložbi u Domu omladine Beograda?
Marko Zubak: Brojni originalni medijski napisi dokumentuju činjenicu koju sam već spomenuo, da je disko bio miljenik centralnih jugoslvenskih medija. Tu su nosači zvuka, singlice i LP-jevi domaćih izvođača koji su se okušali u disko žanru i plakati brojnih disko filmova koji su nakon uspeha Groznice subotnje večeri bili prikazivani u domaćim bioskopima. Tu su i audio intervjui relevantnih disko aktera poput Lokice Stefanović ili Hamita Đoganija, te naposletku video inserti koji dokazuju upliv diska u lokalne televizijske programe i kinematografiju. Sve to namerno je stavljeno u kontekst prave diskoteke – što je ideja koja je već isprobana u zagrebačkoj Galeriji SC gdje je izložba premijerno postavljena prošle godine i koja je za tu priliku takođe pretvorena u disko klub. Samo otvarenje pritom je, baš kao i sada u Domu omladine, upriličeno kao subotnji izlazak, uz prikladnu disko zvučnu kulisu DJ-a WC7 koji je deo sjajnog niškog dizajnerskog duoa yugodrom koji je partner ovog projekta od samog početka, još od zagrebačke postavke te je zaslužan za vizuelni identitet izložbe.

 

Sigurno je da će biti dosta nostalgije, dosta smeha (pre svega zbog disko modnih trendova), ali šta je, zapravo, suštinska poruka koju biste želeli da prenesete svojom izložbom? Kakve reakcije posetilaca očekujete ili biste želeli da vidite?
Marko Zubak: Primarni cilj je podsetiti na jedno zanemareno i prećutano poglavlje u istoriji lokalne popularne muzike i kulture uopšte. Sekundarno, želja je ukazati i na popratni „prtljag“ koji uvek prati popularnu muziku. Nikad se tu ne radi isključivo o muzici, već se uvek njoj pridružuju određene vrednosti, estetika, koja je u slučaju diska i te kako prepoznatljiva, životni stil i razne kulturne prakse koje na neki način predstavljaju i odraz društva u kojem su se razvili. Konačno, dokumentujući uvoz disko kulture u kontekst kasnog jugoslovenskog socijalizma, pokazuje se poznata dinamika prisutna pri svakom kulturnom prenosu – uvezeni materijal uvek se oboji lokalnim specifičnostima i na kraju rezultuje osobenim kreacijama. Jugoslovenski disko upravo je jedna takva kompleksna pojava.

 

Vaša prošlogodišnja izložba o Jugoslovenskoj omladinskoj štampi u Galeriji Doma omladine prošla je veoma zapaženo u Beogradu i dobila pozitivne komentare javnosti i posetilaca. Kakvi su Vaši utisci?
Marko Zubak: Utisci su bili odlični. Kao naslednik omladinskih institucija stvorenih u socijalističkoj Jugoslaviji, Dom omladine predstavljao je idealan ambijent za izložbu posvećenu omladinskoj štampi koja predstavlja pozitivni deo nasljeđa te omladinske infrastrukture. Nadam se da je i ovom izložbom nekako uspostavljen kontinuitet sa prošlošću institucije – i pre disko ere Dom omladine postao je bitna tačka beogradske klupske scene. U to se publika može uveriti i na samoj izložbi, iz foto-reportaži koje podsećaju na zaboravljene lokalne disko asove poput Roberta, Travolte ili Radeta Gumenog koji su diskoteku Doma omladine koristili kao podijum za pokazivanje svog plesnog umeća.

 

Da li ste već na tragu teme za sledeće istraživanje? Možemo li očekivati još neku izložbu koja će nam osvetliti iz novog ugla kulturne tokove u bivšoj Jugoslaviji?
Marko Zubak: Ovaj projekt još nije završen. No istraživanje disko kulture nužno me dovelo do njenih dubljih korena i šireg okvira – socijalističke klupske kulture uopšte, analizi raznolikih prostora unutar kojih se kolektivno uživalo u muzici i koji svojim rasponom, od privatnih do društveno sponzorisanih klubova, te različitim državnim tretmanom, od opšte tolerancije do povremene represije, ukazuju na kontradikcije jugoslovenskog socijalizma. Istraživanja na tu temu tek počinju i tek je potrebno mapirati jedan veliki prostor. Počevši od legendarne diskoteke kod Laze Šećera, preko Cepelina, Monokla, Zvezde, KST-a, Doma omladine Beograda i SKC-a Beograd, je izuzetno pogodno tlo za takvo istraživanje.