Kako je crtež postao tvoj primarni medij?

Mario Kolarić: Sasvim slučajno me crtež dugo prati. Možda i ne toliko slučajno s obzirom da sam studirao i grafiku… iako sam tada uvek bežao od nje. No crtež se nekako zadržao. S vremenom sam krenuo sve više da se zagledam u običnu liniju i nekada bih povlačio besciljne linije po rubovima sveske ili papirima i promatrao ih. Nekada mi se ne čini da je baš crtež taj medij o kojem razmišljam, no za sada sam ipak kroz njega najviše ideja realizovao.

 

Na koje sve načine pokušavaš da predstaviš crtež van ustaljenih kanona?

Mario Kolarić: Već nekoliko godina, kada mi se ukaže prilika, radim na instalacijama. Počelo je sa site-specific instalacijama za kojima bih dobio potrebu kada bih ušao u neki interesantan prostor. Nemam nužno nameru da realizujem crtež kroz te radove, no često i on postane gradivni element cele priče. Također sa Emilijom Radojičić, za našu poslednju kolaboraciju, radio sam na par objekata koji su proizašli iz razmišljanja o liniji. To su bili razni štapovi od drveta, rezbareni i bojani, koji su se vezali sa moju dugogodišnju fascinaciju starim tarot kartama. Pre nekoliko godina u U10 sam također uradio par radova kojima je crtež bio polazna tačka. Bazirali su se na ideji crteža u pokretu i razgradnje crteža na njegove osnovne elemente. Bio je tu i jedan sto sa fiokom ispunjenom crnim tušem gde je ideja bila rekonstruirati jedan imaginaran prostor oko samog crteža. Prostor i, na neki način, vreme u kojemu crtež nastaje.

 

Da li možeš malo da nam približiš tvoj proces rada i koliko je njegova neizvesnost presudna u krajnjem rezultatu?

Mario Kolarić: Tu mislim da kombiniram vrlo egzaktnu ideju koju želim da realizujem i razne (često tehničke) greške koje se javljaju tokom same realizacije. Ne moraju nužno biti greške u pitanju. Pre bi ih nazvao iznenađenjima. Na primer, jedna od ideja ove izložbe u Domu omladine Beograda je bila da se prikaže određeni autoportretni momenat kroz čistu liniju. Dogodilo se to da masnoća koja ostaje na papiru kao posledica dodirivanja papira stvara mali film preko njega koji onemogućava tušu da se utisne u papir kao na ostalim mestima. Rezultat su otisci prstiju koji isplivavaju na površinu tek kada se krene sa crtanjem. Kako su crteži koje radim u ovoj maniri vrlo jednostavni, pokušavam iskoristiti svaki momenat nečega neplaniranog kako bih prvenstveno samom sebi proširio priču kojom se bavim. Van ove serije mislim da se slična neizvesnost večinom niti ne primeti.

 

Odsustvo narativa ne mora da znači i odsustvo kretanja. U kom pravcu bi se kretali tvoji radovi?

Mario Kolarić: Rekao bi da se u večini slučajeva bavim nekim unutarnjim dijalogom/monologom. Pokušavam da stavim na papir ideje koje imam i da kroz taj proces nešto naučim. Volim da promatram prirodu i još kroz studij, pokušavajući da je prenesem na papir, pronašao sam mnogo iznenađenja kojima mislim da se i dalje bavim. Uživam u nestalnosti koju svi ti zaključci donose i koliko mogu novog o sebi i okolini saznati kroz obično sedenje za stolom i gledanje u papir koji se ispunjava.

 

S obzirom da se baviš stalnim vizualnim istraživanjem, kakvi bi bili tvoji zaključci nakon izložbe u Galeriji Doma omladine Beograda?

Mario Kolarić: Generalno sam zadovoljan. Drago mi je da sam imao priliku da realizujem jednu ideju i ona mi je dala nekoliko odgovora. Idealno bi bilo čim pre opet se upustiti u izlaganje, jer kroz taj proces najbolje preispitam ono što obično gledam svaki dan u mnogo manjem prostoru i sa lošijim osvetljenjem. Mogućnost da se ovakav jedan crtež izmesti i stavi u prostor za mene bitno menja sam pogled na njega i tu mislim da se zapravo dešava pravi kraj rada/crteža, a ne u ateljeu.