Aktivno izlaže na grupnim i samostalnim izložbama u zemlji i inostranstvu od 2000. godine. Njeni radovi prisutni su u nekoliko privatnih kolekcija, a više puta je nagrađivana iz oblasti crteža.

Slike iz serije „Prizori“ zamišljene su kao koncept destrukcije niza kadrova preuzetih iz filmografije Andreja Tarkovskog u kojima se na doslovan način prikazuju apstraktni događaji u otvorenom prostoru ili određene radnje izvučene iz razmljivog konteksta. Prizori su stvarani u nameri da se mistifikuju konteksti jednostavnih, egzistencijalnih događaja.

Ideja o izložbi „Prizori“ nastaje nakon Ljiljanine prethodne izložbe pod nazivom „Novodevičje“, koja se bavila pitanjima spomeničke skulpture i iščitavanjem njenog značenjena kroz fotografski (analogni) proces. Tada se pojavljuje niz značajnih pitanja unutar promišljanja slike kao predstave u vidu egzistecijalnog događaja i izvedbe u slikarskom postupku. Umetnica svojom dekonstrukcijom poznatih kadrova govori o odnosu posmatrača na već viđeno i tačno lociranu filmografsku predstavu koja i danas provocira i postavlja razna pitanja koja su oblikovana kao sugestija odnosa čoveka i prostora ili čoveka i događaja bez ideje o konačnim odgovorima. Ljiljana izložbu opisuje kao svoj način bavljenja savremenom umetnošću i stupanja u interakciju sa publikom.

 

Zašto ste izabraili kadrove iz filmova Andreja Tarkovskog? Po čemu su oni specifični?

Ljiljana Šunjevarić: Pre bih govorila da je ovde reč o Prizoru koji dekonstrujiše kadar. Ovi prizori su oblikovani kao sugestije odnosa čoveka i prostora ili čoveka i događaja bez ideje da se ostvari narativna logika u njihovom čitanju.  Stvarani su sa namerom da se oblikuju mistični konteksti u kojima su zabeleženi jednostavni događaji egzistencije. Proces nastajanja ove izložbe dogodio se kada sam prizor iz svog detinjstva MOST NA UVCU, koji je za vreme bombardovanja 1999. godine strušen, a potom rekonstruisan, pokušala da smestim u kadar sopstvene slike, koji je dobio prošireno značenje prilikom predstavljanja i poistovetio se sa pitanjima egzistencije unutar filozofije i teozofije Andreja Tarkovskog.

 

Poznati ste po tome da filmske kadrove i fotografije izvlačite iz „matičnog“ narativa, dekonstrišete i konstruišete kroz slikarstvo. Šta za vas predstavlja taj proces ponovne konstrukcije?

Ljiljana Šunjevarić: Fotografski i filmski kadrovi koje sam preuzela i pokušala da kroz klasičan slikarski pristup predstavim, mislim da su moj rad direktno približili posmatraču, jer u poređenju sa današnjim masmediskim izvorom informacija posmatrač ne može da na adekvatan način primi sadržaj. Vrtoglavi konzumerizam nam ne ostavlja puno prostora za razmišljanje.

 

Izlagali ste i pred domaćom i pred stranom publikom. Da li postoji neka razlika u razumevanju i „čitanju“ umetnosti u našoj i drugim zemljama?                                                                                                                                                                                                                                 

Ljiljana Šunjevarić: Naravno da mi živimo u razlicitim sistemima produkcije umetnosti , naravno da često postoje razlike u njenoj interpretaciji ali umetnost je univezelna stvar.