Sastav sa trenutno najatraktivnijim repertoarom u regionu čine: Maks Kočetov (saksofonista), Branko Marković (kontrabasista), Ksenija Kočetova (vokal), Aca Pejčić (pijanista) i Aleksandar Cvetković (bubnjar). 

 

Ksenija Kočetova, vokalistkinja grupe Kočetov kvintet, smatra da projekte kao što je „Džez za Dž“ Doma omladine Beograda  treba podržavati posebno zbog mlađih generacija, i da bi podigli nivo kulture i svesti našeg naroda na svetski nivo: „Možemo podići kulturu naše zemlje na jedan viši nivo, i upoznati omladinu sa ovom vrstom muzike. Nadam se da ćemo ubuduće imati i veliku medijsku podršku ovakvih projekata.“

 

Veoma rano ste počeli da se bavite muzikom, da li Vas je neko usmeravao u tom pravcu ili je prosto muzički talenat bio jači od svega drugog prema čemu ste imali interesovanja?

Ksenija Kočetova: Uzimajući u obzir da ne potičem iz porodice muzičara, moj talenat je otkrio gospodin Milan Tomić (koji je u to vreme, ako se ne varam, bio predsednik muzičke omladine Kragujevca), zahvaljujući kome sam sa samo tri godine postala najmlađi i stalni član kragujevačkog gradskog hora “Dečje iskre”, a već u petoj upisala muzičku školu i počela da sviram violinu u klasi profesorke Miroslave Stojković – Pantelić. To su ljudi koji su me upoznali sa muzikom i učinili da postane deo mene.

Kako sa ove distance gledate svoju dosadašnju karijeru i muzičko usavršavanje? U kom trenutku ste se okrenuli džezu? Šta su uspesi na koje ste posebno ponosni?

Ksenija Kočetova: Srednju muzičku školu sam završila u Beogradu, studije u Kijevu (Ukrajina), gde sam se prvi put i susrela sa džezom, zahvaljujući svom suprugu Maksu, koji je u to vreme već bio cenjena ličnost ukrajinske džez scene. Ljubav je očigledno učinila svoje. Posle akademije sam se usavršavala kod Olge Vojčenko, zaslužene umetnice Ukrajine, docenta katedre džeza i estradnog vokala na Kijevskom Nacionalnom univerzitetu kulture i umetnosti, od koje i danas imam veliku podršku. Što se karijere tiče, mislim da je najveći uspeh koji sam do sada postigla, izdavanje prvog autorskog albuma, kao i nastupi na međunarodnim džez festivalima.

 

Vaš suprug Maks Kočetov, koji je Ukrajinac, se takođe bavi džezom. Kako ste se odlučili da svoju karijeru nastavite u Beogradu a ne u Kijevu? Da li je prednost ili otežavajuća okolnost profesionalno sarađivati sa suprugom?

Ksenija Kočetova: Maks i naša ćerkica Katarina koja već završava prvu godinu srednje muzičke škole “Stanković” (džez, odsek klavir) su moja najveća podrška, inspiracija i moji najveći kritičari. Katarina je bila najveći razlog zbog koga smo se preselili u Srbiju i rešili da ovde nastavimo sa radom. U to vreme, pre nekih deset godina, džez scena u Ukrajini je krenula polako da tone, što nije zadovoljavalo naše potrebe za stalnim napredkom. Očigledno je i “ženska intuicija” učinila svoje, uzimajući u obzir sadašnju situaciju u Ukrajini.

Veoma sam zahvalna što sam imala priliku da odrastam u Kijevu i učim od najvećih profesionalaca. Maks je moj najveći učitelj i na sceni smo uvek kolege, a ne bračni par. Te stvari nikada nismo mešali.

„Kochetov Quintet“ objavio je debi album „IT’S TIME FOR JAZZ“ 2014. godine. Kakve su reakcije javnosti do sada?

Ksenija Kočetova: Moram priznati da smo dobili veliku podršku i pohvale od kolega i džez kritičara širom sveta. Za nas to predstavlja veliku stimulaciju za dalji rad, kreativnost i razvoj.

Šta ste pripremili za nastup u Domu omladine Beograda? Da li publika može očekivati i neku novu pesmu?

Ksenija Kočetova: S obzirom da je ovo prvi koncertni nastup u Beogradu, ovom prilikom ćemo izvoditi samo numere sa albuma „IT’S TIME FOR JAZZ“.

Kakvi su planovi benda do kraja godine?

Ksenija Kočetova: Do kraja godine nam je u planu promovisanje prvog albuma na međunarodnoj džez sceni, a počeli smo i sa pripremom drugog albuma koji uskoro planiramo da snimimo u inostranstvu.

 

 

Da li Vam se dopada kocept „Džez za Dž“ Doma omladine Beograda, i da li smatrate da treba češće promovisati džez na ovakav način? Šta za vas znači ovaj nastup u Domu omladine Beograda?

Ksenija Kočetova: Mislim da ovakve projekte, kao što je “Džez za Dž”  treba podržavati posebno zbog mlađih generacija, koje možemo na ovaj način da zainteresujemo za džez. Možemo podići kulturu naše zemlje na jedan viši nivo, i upoznati omladinu sa ovom vrstom muzike. Nadam se da ćemo ubuduće imati i veliku medijsku podršku ovakvih projekata, kako bi zajedničkim snagama podigli nivo kulture i svesti našeg naroda na svetski nivo. “Džez spira prašinu svakodnevnog života!” kako je govorio Art Blakey.