Jozef Haslinger rođen je 1955. godine u Donjoj Austriji. Studirao je filozofiju, teatrologiju i germanistiku u Beču. Radio je kao profesor u Nemačkoj, Austriji i Sjedinjenim Državama. Od 1973. do 1992. godine bio je član redakcije književnog časopisa Osinje gnezdo. Od 1996. godine profesor je književne estetike na Nemačkom institutu za književnost u Lajpcigu.

Prepoznat kao politički angažovan i socijalno provokativan pisac, Haslinger u svojim esejima i romanima kritički preispituje savremenu političku i socijalnu stvarnost. Njegov roman Bal u operi, doživljen u nemačkoj kritici kao kombinacija trilera, političke provokacije i medijske satire, predstavlja izuzetnu knjigu o izazovima terorizma u savremenom svetu. Najnoviji piščev roman Jahimov oličava povest jedne porodice u susretu sa tragičnim iskustvom 20. veka.

Haslinger je predsednik Nemačkog PEN centra od 2013. godine. Dobitnik je niza književnih nagrada, među kojima su: Nagrada „Teodor Kerner“, Nagrada grada Majnca, Književna nagrada Rejngaua. Živi u Lajpcigu.

U Srbiji je objavljen niz eseja ili odlomaka iz proze Jozefa Haslingera u književnim listovima i časopisima.

Uoči dolaska na 4. Beogradski festival evropske književnosti Jozef Haslinger je odgovorio na nekoliko naših pitanja.

 

Vaš roman Bal u operi postao je međunarodni bestseler. Kako ste doživeli to iskustvo?

– Apsolutno sam osetio neki pritisak kada sam pisao svaku svoju sledeću knjigu. Želeo sam da u jednom trenutku napišem nastavak romana Bal u operi, ali sam ipak odlučio da napišem nešto sasvim novo. Dakle, jasno je da posle romana Bal u operi postoje velika očekivanja čitalaca. Bal u operi je pročitalo na stotine hiljada ljudi, od kojih su se mnogi potom s nekim interesovanjem uključili u čitanje mojih novih knjiga. Nadam se da nisam razočarao čitaoce. Uvek želim da čitaocima pružim napetost, uzbudljivost, zabavu i uživanje. Nadam se da uspevam u tome. Ali, znate kako, ja zavisim od svakog čitaoca.

 

Kažite nam nešto o svom načinu pisanja. Neki kritičari kažu da on nije sasvim nemački.

– Teško je to reći. Nesporna je činjenica da sam u velikoj meri oblikovan na američkim pripovednim modelima. U nemačkoj književnosti pripovedač je tradicionalno dominantan. U američkoj književnosti pripovedač ostaje u pozadini. Pripovedač tu ostavlja znake koji deluju uverljivo kao da je sam bio na sceni, u prostoru o kome nam pripoveda. Ja bih voleo da smestim sebe u takvu tradiciju, to je moj izbor. Naglašavam: nikada sebe nisam svesno povezao sa američkim pripovednim modelima. To se samo desilo. Ja sam već bio objavio neke svoje knjige, a u jednom trenutku neko mi je rekao: „Ali to što pišete je, zapravo, vrlo američki.“ Nisam mogao da se ne složim. Ali to, dakle, nije bila svesna odluka. Činjenica je da je američka književnost neko vreme bila moja fascinacija. Volim Pola Ostera, volim Džona Apdajka, Filipa Rota, obožavam Majkla Ondatjea, iako njega, u stvari, ne možete ubrojiti u američku književnost u užem smislu.

 

Odakle dominacija američke književnosti na tržištu knjiga?

– Verujem da to ima veze sa uobičajenim modelom formiranja američkog pisca. U Sjedinjenim Američkim Državama smatra se da je za pisanje ključno obrazovanje. Od osnovne do srednje škole svi Amerikanci će se, pre ili kasnije, susresti s tehnikama kreativnog pisanja. To znači da je selekcija na osnovu koje se regrutuju profesionalni pisci mnogo šira nego u Evropi.

 

Austrijska književna tradicija?

– Dobro pitanje. Retke su tradicije koje bih smeo da odmah i potpuno isključim. Krajem šezdesetih godina pojavila se grupa pisaca koji su želeli da stvore protivtežu eksperimentalnoj literaturi koja je tradicionalno dominantna u Austriji. Došao sam i sam sedamdesetih godina u tu grupu i zatim sam ih pratio petnaestak godina. Iskustvo sa Osinjim gnezdom je nesumnjivo snažno uticalo na mene.

 

Iz Vaših romana vidljivo je da snažno verujete u moć pripovedanja.

– Apsolutno! Mene su uvek preporađale knjige, i kao pisca i kao čitaoca. Pripovedanje me podigne iz svakodnevnog konteksta i često otvara nove i nepoznate horizonte. Može da me zgrabi, inspiriše, uzbudi. Književnost je uzbudljiv vid komunikacije, možda i uzbudljivija nego sam film, jer je uverljivija i dugoročnija. U bioskopu ste možda dva ili tri sata, a na kraju se neko pitanje često i ne reši. Knjiga deluje na vas čitav dan, često i nedeljama pošto ste je pročitali. Kada pisac zna kako da pokrene slike u glavi svojih čitalaca, književnost postaje možda najmoćniji medij koji je ikada postojao.

 

Vi ste predsednik Nemačkog PEN centra. Kakva je uloga PEN-a danas?

– Nemački PEN je bio veoma aktivan u poslednjih nekoliko godina u pogledu politike ljudskih prava. U okviru Međunarodnog PEN-a, naše krovne organizacije, postoji Komitet „Pisci u zatvoru“. Ovaj komitet brine o kolegama koji su dobili zatvorske kazne zbog izgovorene reči ili zbog onog što piše u njihovim knjigama. Zbog problema sa vlastima mnogi pisci su zatočeni ili su prisiljeni da beže iz svoje zemlje. Nemački PEN centar pokušava da pomogne takvim piscima. Pored toga, program „Pisci u egzilu“, koji je nastao u Nemačkoj, omogućava program stipendiranja: pozivamo progonjene pisce da provedu jednu do tri godine u Nemačkoj, da ponovo napravi svoju karijeru i izglede za život. Ovaj program se koristi i Nemački PEN poslednjih godina s velikom pažnjom radi na njegovom razvoju.

 

Pisci se suočavaju i s problemom autorskih prava, a sama knjiga je pred izazovima digitalnog sveta.

– Slobodan pristup internetu za sve ljude mora biti prioritet za sve nas. S druge strane, moramo osigurati da slobodu govora prati zaštita pisane reči od zloupotrebe i plagijata. Moramo insistirati na tome da postoje međunarodni zakoni koji obezbeđuju zaštitu autorskih prava. Jer za slobodne pisce pisanje je glavni izvor njihovih prihoda.

A štampana knjiga nikada neće nestati. Samo će doći do mirnog suživota oba oblika širenje književnosti, onog štampanog na koji smo navikli i onog digitalnog na koji se navikavamo.