Foto: Stanislav Milojković

Ciklus slika, kojima se Jelena Vezmar prvi put samostalno predstavlja beogradskoj publici, govori u prilog autorkine zrelosti likovnog izraza, i temeljnom i sveobuhvatnom promišljanju zadate teme.  Ono što trenutno zaokuplja Jelenino stvaralaštvo jeste sećanje kao polazna osnova za razgrađivanje, proučavanje i ponovno građenje celine od zasebnih elemenata. Elemenata kao fragmenata osećanja, osećaja, utisaka, iskustava, spoznaje sa idejom uobličavanja u neko novo lično putovanje transponovano u likovnost i umetnički izraz u kojem je metafizičko opipljivije.

Veliki formati, s primesama kolažnog pristupa građenja slike, upečatljivih kolorističkih rešenja, ispunjeni gradivnim elementima bez ostataka slobodnog prostora, direktno uvlače posmatrača u kovitlac onoga što bismo mogli nazvati sveobuhvatnim iskustvom autorke.

Većina radova iz ovog ciklusa sadrži jedan dokumentovan isečak vremena/događaja. Bilo da su u pitanju fotografije iz prirode ili nekog drugog okruženja, finalni likovni izraz biva ostvaren u manje ili više apstraktnom pejzažu.

Šta za Vas na ličnom i umetničkom planu predstavlja dodir sa prirodom?

Jelena Vezmar: Priroda se vrlo očigledno nalazi svuda oko nas. Međutim, i mi smo deo prirode tako da se priroda nalazi i u nama samima. Za mene priroda predstavlja bezbedno mesto, bezbedan prostor sa  privlačnom dozom misterije i melanholije. Oduvek mi je bila  predivna ideja da je sve što se nalazi oko nas toliko staro, a da i dalje postoje stvari koje ne znamo ili ne razumemo. U takvom prostoru u isto vreme postoji sve već otkriveno, sve ono što nosimo sa sobom, i sve ono što je sakriveno i što tek treba saznati. Verujem da ta želja za otkrivanjem i rešavanjem misterije navodi i mene, kao izgubljeni deo, da se stalno vraćam prirodi i da tražim svoje mesto u toj slagalici.

Usled nemogućnosti za rekonstrukcijom celine i celovitosti sećanja pribegavate principima konfabulacije, s razlikom izostanka prikrivene namere da se obmane, u ovom slučaju posmatrač.

Da li su Vaši radovi nastali na osnovu potrebe da se sa jednom dobrom idejom poigra i eksperimentiše likovnim jezikom ili i iz unutrašnje nužde da se određeno iskustvo spozna na jedan novi način, kao izlaz is svojevrsne frustracije?

Jelena Vezmar: Radovi su nastali kao odgovor na oba problema. Ideja koja se nalazi u srži svih radova uzročno posledično deluje sa likovnim jezikom kojim se koristim. Zaista postoje sećanja koja su me navela da se zapitam i raspitam da li je stvarno tako bilo. Međutim kada pokušavam da rekonstruišem taj prizor, donekle uspevam ali koristeći se nekim drugim elementima koji nisu vizuelni ali postoje u samom sećanju. Ti elementi mogu biti bilo koji drugi nadržaj; zvuk, miris, generalni utisak, pokret, temperatura i tako dalje. Posmatrajući na ovaj način, radove zapravo odlikuje i vizuelno prikazana sinestezija, gde je svaki od tih ne vizuelnih nadražaja dobio svoj vizuelni sinonim. Poigravanjem tim elementima i njihovim beskrajnim preslaganjem dobija se konačni prizor koji pruža taj utisak koji želim da prikažem.

Kako izgleda proces nastanka radova iz ciklusa predstavljenog u Galeriji Doma omladine Beograda?

Jelena Vezmar: Svi predlošci, sve fotografije i elementi slika su potekli iz moje arhive fotografija i sećanja. Ponekad počinjem od sećanja koje želim da dešifrujem, tražim prizor koji bi odgovarao tom delu koga se sećam i krupnije ili sitnije delove istog kadra. Zatim se poigravam sa odnosima tih elemenata, razmatram šta želim da naglasim, u kom pravcu vodi taj naglašeni element, i da li želim taj ili neki drugi utisak. Kada elementi dođu na svoje mesto, razrađujem ih do nivoa potrebnog za dovoljno jasno prenošenje prizora. Do kraja procesa neki elementi budu potpuno zamenjeni, ili pikselizovani, neki ostanu realistično oslikani a neki u zamenu dobiju samo potez ili liniju. U drugom slučaju, počinjem od utiska ili osećaja koji želim da prikažem. Tada tražim boje, poteze, pokrete i oblike koji bi tom utisku odgovarali, tako da u neku ruku idem unazad dok ne stignem do momenta u kom se prikazuje realistični deo prizora.

Da li Vaše kreativno izražavanje ostvarujete i na neki drugi način osim likovno?

Jelena Vezmar: Mislim da se kreativni radovi svih vrsta međusobno privlače i utiču jedni na druge. Srećom slikarske veštine su primenjive na razne oblasti, tako da sam u prethodnom periodu radila na dva velika filmska projekta. Prvi je projekat koji kombinuje slikarstvo i animaciju. U pitanju je film „Seljani”, poljske rediteljke Dorote Kobiele, na čijem radu je učestvovalo oko 100 slikara iz 4 evropske države. Poseban je jer je svaki frejm iskorišćen u filmu zapravo naslikan uljanim bojama. Drugi projekat je bio manje slikarski ali zahtevan i interesantan na neki drugi način. Rad na scenografiji iziskuje posebnu snalažljivost, brzinu razmišljanja i poznavanje materijala, tako da je vrlo zahvalan i koristan za bilo koga ko se bavi umetnošću. Pored slikarstva oprobala sam se i u izradi nakita i obradi metala, i povremeno nešto napišem i sašijem.

Koji stvaraoci su direktno uticali na Vaše formiranje, u čemu nalazite najveću inspiraciju i kako biste voleli da vidite svoj dalji umetnički i profesionalni razvoj?

Jelena Vezmar: Mnogi autori su inspirisali moj rad, počevši od Jean Michel Basquiata, kojim sam bila očarana od srednje škole, Anri Matisa, i Rene Magrita, pa do savremenih muralista i slikara poput Sainera i Aryza. Njihovi radovi mi pokazuju dokle idu granice kreativnosti, i postavljaju pitanje ima li granica uopšte. Navode me da sebe guram do svojih granica i da konstantno postavljam sebi nove izazove. Možda me ta borba sa sobom i inspiriše i motiviše da napredujem ka cilju. Cilj mi je da uskladim svoj ukus i veštinu, kako bih mogla da se upustim u izradu monumentalnijih formata i murala, obradu kompleksnijih tema, eksperimente sa trećom dimenzijom i radove u drugim materijalima. S obzirom na to da nam se ukus generalno razvija brže nego veština, biće to napeta trka.