Pre tačno dvadeset godina, u Ediciji Evropa, čiji je urednik bio Aleksandar Gatalica, pojavio se Plautov komad “Laža” u prevodu Vojina Nedeljkovića. “Bio sam istinski oduševljen tim prevodom, napisao sam tekst na koricama s nadom da će ga neko postaviti na scenu”, govori reditelj predstave. Iako je tu knjigu Gordan Maričić poklonio nekim pozorišnim rediteljima, ona je svoje izvedbe doživela samo u Karlovačkoj i Filološkoj gimnaziji. Tada je rešio da sam adaptira komad i okupio ekipu mladih i darovitih ljudi sa Filozofskog fakulteta.

Prof. dr Gordan Maričić i studenti Filozofskog fakulteta se trude da naprave kratku i efektivnu predstavu, koja ima reminiscencije na vreme u kojem živimo: “I Plaut i Terencije su se, u svojim komedijama, obračunavali sa kritičarima, kolegama piscima, obično u prologu.”

Njihova želja je da bude smeha jer smatraju da i njihove probe imaju smisla samo ako tokom njih zaborave na ono što ih muči, ako se isključe iz sive i sivkaste stvarnosti. Očekuju da će i publika doživeti to iskustvo tokom gledanja predstave. “Ako smislimo i ubacimo neki novi geg, štos, repliku. Ako zabavimo publiku – uspeli smo!“, kaže Maričić.

Može se reći da ste spojili dve nauke u jednom delu. Kako je nastala zamisao o spajanju filozofije i umetnosti i koliko su, po vašem mišljenju, te dve grane povezane?
Gordan Maričić: Po profesiji sam klasični filolog i dramaturg, reditelj sam priučen, i po potrebi. Budući da predajem antičku književnost, nije bilo teško doći do tog, nadajmo se, srećnog spoja.

Već ste izvodili predstave u Domu omladine Beograde, kakva iskustva nosite?
Gordan Maričić: Najlepša. Pogotovo sa premijere Menandrovog “Namćora” u prepunoj sali.
 

Recite nam nešto više o dramskoj sekciji Filozofskog fakulteta, kako je nastala ideja o stvaranju takve sekcije?  
Gordan Maričić: Ona je tu po potrebi. Moja drugarica sa klase, vrsni dramaturg Branislava Ilić misli da bi svaki fakultet trebalo da pravi i pozorišne predstave. Ako imamo tekst i volju – tu smo. Prošle godine pokretač je bila ideja da se ide na Siciliju, ali nismo uspeli da prikupimo sredstva za put. Međutim, igrali smo tri puta u Domu omladine, jednom u BITEF teatru, jednom na Filozofskom fakultetu i ja sam prezadovoljan.

Koliko smatrate da je bitno da današnja omladina gleda predstave i posećuje institucije kulture? Da li smatrate da su studenti Filozofskog fakulteta neka vrsta uzora svojim vršnjacima time što se umetnički angažuju i pored primarnih interesovanja vezanih za studije?
Gordan Maričić: Svakako da je važno, ali ih treba uputiti u ono što idu da gledaju. A to je opet na profesorima, na njihovom angažovanju i entuzijazmu. Voleo bih da smo svojim radom – jer svi ti mladi ljudi studiraju ozbiljne nauke, a naša organizatorka i radi – uzor. Voleo bih ipak, pre svega, da ljudi pamte predstavu.

Kakvi su vam planovi za budućnost? Da li su u pripremi neke nove predstave, ako jesu, kada i gde publika može da ih pogleda?
Gordan Maričić: Planovi su rizična oblast. Mi finansiramo sami sebe. Prošle godine nas je prodekan za finansije Filozofskog fakulteta odbio, ja ga ove godine nisam ni pitao za novac. Odemo “kod Kineza”, “konsultujemo” vlastite funduse. Ove godine uradio sam i plakat. Lakše mi je da se oslonim na sebe i na nekolicinu ljudi kojima verujem. Našem matičnom fakultetu dugujemo zahvalnost za učionice za probe i, pre svega, to što nas je spojio. Inače, mi reklamiramo njega.