Na srpskom jeziku, u izdanju Izdavačke kuće Karpos iz Loznice, objavljena su dva romana Gija Helmingera: Novi Brazil i Sutra je već bilo.
Roman Novi Brazil prati sudbinu evropske emigracije u dve epohe. Jedno je sudbina luksemburških seljaka koji početkom 19. veka odlaze u Brazil da tu nađu novi prostor za svoj život. Drugo je sudbine izbeglica sa Balkana koji krajem 20. veka dolaze u Nemačku u potragu za mirnim životom.

 

Vaš roman Novi Brazil govori o emigracijama, starim i novim. Zašto ste pisali o emigraciji?

– Migracija je jedna od ključnih tema za mene. S jedne strane, izgleda da se svet ujedinjuje i približava, s druge strane, razlika između bogatih i siromašnih sve se više uvećava. Sve više ljudi odlazi u emigraciju zbog ekonomske situacije i traže bolji život u drugim zemljama. Ali hiljade izbeglica, pored ove ekonomske migracije, beže od rata, diktature i terora. Migracija je tako simbol neuspeha naših političkih sistema.

 

Da li se može govoriti o emigraciji kao o evropskom iskustvu?

– Migracija nije samo evropski fenomen, ali, naravno, on pokazuje da je neophodno da naša politika bude više utemeljena na evropskoj ideji saradnje. Politika kakva je danas na sceni u Evropi usmerena je u korist bogatih i to je politika koja uvećava bogatstvo malobrojnih. Dakle, politika je daleko od demokratskih principa i predstavlja osnov za preraspodelu finansijskih sredstava. Na kraju, preti opasnost da budemo izdati od demokratije. Većina stanovništva i dalje dobija manje, država blagostanja se sve više smanjuje, a nekoliko stotina ljudi profitira na račun čitavog stanovništva. Dakle, produbljuje se jaz između zemalja, ali i između većine naroda jedne zemlje i manjine poslovnih lidera u istoj toj zemlji. Inače, to je tako od kontinenta do kontinenta. Uzmite sporazum sa afričkim zemljama kojim je velikim korporacijama dozvoljeno da love ribu u afričkim vodama. Kada lokalni ribari nisu više ništa mogli da sakupe i izvezu u Evropi, kontinent koji je uništio njihovu egzistenciju, onda je Evropa udavila mnoge od ovih ljudi u Mediteranu ili na Bliskom istoku.

 

Šta povezuje seljake iz Luksemburga s početkom XIX veka i izbeglice s Balkana s kraja XX veka?

– Kada sam pročitao o migraciji Luksemburžana iz 1828. godine u Brazil i da se ti ljudi nisu ponovo naselili u svoju zemlju, ali i da dugo nisu prihvaćeni i da su potpuno osiromašeni, poželeo sam da napišem ovaj roman. Ali u isto vreme sam shvatio da je besmisleno da pričamo o starim migracijama i da ne uspostavimo vezu sa ovim trenutkom. Tako sam došao do ljudi koji su u naše vreme želeli da žive u Luksemburgu, ali su odbijeni, to im nije omogućeno, neki su po sedam godina živeli u Luksemburgu tražeći azil, da bi onda bili deportovani. Istraživao sam kada je došao veliki broj izbeglica došao u Luksemburg, ispostavilo se da su 1999. godine, posle rata na Kosovu, mnogi ljudi iz Crne Gore došli u Luksemburg i zatražili azil. Potom sam otišao u Crnu Goru i razgovarao s nekim od tih ljudi. Mnogo toga je uključeno u moj roman Novi Brazil.

 

Vaš roman Sutra je već bilo govori o žudnji za putovanjem i o snovima koji su u sudaru sa svakodnevicom.

– Sutra je već bilo za mene je generacijski roman koji istražuje pitanje šta sam nasledio od mojih roditelja ili od babe i dede. Želeo sam da vidim kako mogu da se nosim s tim nasleđem ili kako mogu da se zaštitim od toga. Ili da li je baš sjajno sve što mi je dato u nasleđe? Moj roman ispituje latentna nezadovoljstva i agresiju kod ljudi. Nekada ta stanja nisu neposredno vidljiva, već se javljaju u sublimiranim oblicima. Svi mi nešto nasleđujemo i svi mi za nečim žudimo. Otuda i motiv putovanja kao izraz žudnje u mom romanu.

 

Kritika kaže da ste Vi „crni humorista“. Da li se slažete s tim? Šta mislite o savremenoj kritici?

– U romanima se bavim marginalnim junacima, ljudima koji ne postoje na osvetljenoj strani života, ali imaju realne probleme. Ili onim junacima koji se pretvaraju da je sve u redu, ali nam sam njihov unutrašnji život govori drugačije. Sve to dovodi do čudnih stvari koje kritičari ponekad vole da vide kao crni humor.

Kritika je poput svih drugih profesija: postoje kritičari koji znaju svoj posao i oni koji se pretvaraju da znaju svoj posao. Najviše me nerviraju kritičari koji smatraju da svet izgleda isto na bilo kom mestu, da je svet isti nezavisno od toga s koje tačke gledišta ga posmatramo. I onda me pitaju gde to nalazim svoje junake. Mislim da je dovoljno samo pogledati oko sebe, u svakodnevici, možda čak i u samom sebi, osvrnuti se na istoriju, da bismo znali šta se dešava i za šta smo sve bili sposobni.

 

Šta mislite o književnim festivalima?

– Volim književne festivale, naravno. Smatram da su festivali neophodni, jer oni donose mogućnost povezivanja publike i pisaca. Festivali daju šansu nedovoljno poznatim književnostima, publika upoznaje pisce koje ranije nije čitala.

Naravno, mogu da čitam knjige, ali književni festivali mi omogućavaju da za nekoliko dana prođem kroz toliko novih stvari koje nekad ne bih mogao da pronađem tokom čitavih meseci čitanja.