Čovek koji je usisao u sebe bića mnogih neverovatnih gradova na planeti Zemlji kao njihov stanovnik, te koji je sarađivao i sa jednom Ejmi Vajnhaus, ali i čuvenim Kraljevskim Concertgebouw klasičnim orkestrom, plus sve ono između – gde je smeštena popularna kultura Bristola na svoj sopstveni način, no zato i ona Londona, Pariza, Berlina … Želite svoju porciju starinske melanholije na najnoviji bluz način? E pa onda, Fink je tu za vas, ako već Mark Ajcel nije trenutno u gradu!       

•    Rođeni ste u Kornvolu i odrasli u Bristolu – uh, kakvi samo vilinski prostori! Šta pamtite od svog detinjstva, koje bajke, legende, mitovi su zaokupljali pažnju meštana, baka i deka, jeste li bili svesni specifične keltske odnosno afričke kulture koje obavijaju ova dva mesta – Bristol je, čini nam se, luka u koju su svojevremeno stizali crni robovi iz Afrike u Englesku?

–    Da, naravno, ti prostori su nekako idilični – Kornvol je čudesan, a Bristol je, posebno u vreme kada sam bio tamo, bio mesto stvaranja  neverovatne muzičke scene zahvaljujući Massive Attack, Portishead, Tricky-ju, Roniju Sajzu – to je bilo dobro vreme na Zapadu Engleske. Bristol inače stvarno ima veoma mračnu prošlost…Benksi je to komentarisao u jednom od svojih prvih grafita u gradu. Taj grad je izgrađen na leđima ljudi, leđima prepunih nesrećnih ožiljaka – i to je nezaobilazno nasleđe – ali mislim da je Bristol uradio mnogo da ga prizna…to nije tajna u gradu. Velika populacija ljudi sa karipskih ostrva, kao i bezbroj drugih kultura koje su ga stvarale sve ovo vreme, donosi veoma specifičnu  notu kulturno-muzičkom miksu i to je neminovno. Proveo sam dobar deo svoje mladosti po mračnim klubovima u kojima se prodavalo jamajčansko pivo ’Red Stripe’ u konzervama sa stolova u hodniku, slušajući soul, rege i džangl…taj uticaj se osećao svuda u klubovima. Bristol je nekako mali – tako da smo morali da stvorimo sopstvenu scenu, koja ima veoma opušten vajb, te smo često stres, bes i urbanu trulež Londona i Evrope izostavljali iz muzike i prilagodili je našem gradu… Baš to se ne tako davno desilo sa ’dubstepom’ – bristolska verzija je delikatna, napeta verzija londonskog zvuka. Roni Sajz je učinio isto sa „V Recordings“ devedesetih godina, dajući drum and bassu dublje promišljanje… Detinjstvo sam proveo u školskom autobusu, na putu iz mog predgrađa ka gradu, u skejt prodavnicama, prodavnicama ploča, kafićima, mestima na kojima se prodaje trendi odeća – sve što je bilo ispred naših škola, koje su bile pri tom baš u centru grada – obožavao sam taj pristup, nisam mario što sam u školskoj uniformi, prao sam sudove preko noći da bih zaradio novac i ponosno ušetao u koju od tih cool radnji kako bih kupovao acid house ploče ili rane rep stvari, sve te novosti u duhu rave scene koja se takođe tad odigravala svuda okolo. To je bilo sjajno igralište za sve nas i – mada sam kornvolskog porekla – zapravo sam proveo više vremena u Bristolu, te sam na neki način regularni „zapadnjak“.

•    U kakvom je onda odnosu bilo vaše muzičko sazrevanje sa pomenutom eksplozijom trip-hopa u Bristolu? Portishead, Massive Attack, Tricky, umetnici su tek po koju godinu stariji od vas – da li ste uopšte bili zainteresovani za ovaj pravac ili su vaši muzički koreni i ideali sezali nekud dalje?

–    Iskreno volim tinejdžerske uspomene koje imam na Massive Attack. Sećam se da je Tricky prvi momak kojeg sam video da nosi ’sarong’ – bilo je to jedne večeri u The Thekla klubu u Bristolu, vidim da je to sada legendarni klub. Tricky se družio sa poprilično čudnom skupinom ljudi, i videti ga u sarongu bilo je pomalo neobično, svi smo piljili u njega, a taj poznati, neverovatni momak, stajao je tamo negde, veći od života. Sećam se da sam video 3D-ja (Robert Del Naja iz Massive Attack) u klubu koji se tada zvao The Tropic, nosio je široke farmerke uvučene u čarape, kakva je i moda bila u to vreme, novu majicu i odgovarajuću kapu koja je bila nakrivljena na stranu – i svi smo bili u fazonu: „E tako, moj prijatelju, izgleda prava rok zvezda!“…bili smo oduševljeni kako je svež pristup odeći imao. U stvari 3D je već bio idol mnogih tinejdžera koji su slušali hip-hop, mnogo pre Massive Attack, ponosno predstavljajući Bristol osamdesetih u ultimativnoj knjizi o grafitima tog doba  – “Spraycan Art” – tu su bili uvršteni on i Goldie. 3D-ova dela su bila pametna, prava umetnost, dok je Goldijev stil bio divljačniji i više usmeren na London. Prvi Massive Attack vinil od 12 inča (mislim da se zvao “Any Love”), ukrao sam od DJ Samija koji je nastupao u jednom malom mestu koje se zvalo The Moon Club. Zapravo, uhvatio sam njegovu devojku, sa kojom sam često putovao školskim autobusom, i zamolio da mi ga pozajmi, i onda ga nisam više vratio…

Dakle, da – pretpostavljam da je veza velika – uvek sam mislio da je moja muzika skroz pod uticajem mesta na kome se nalazim, tako da sam živeo na više različitih mesta kako bih omogućio slobodni protok uticaja. Kritiku za svoj prvi 12“ sam dobio u prodavnici ploča u Bristolu u kojoj sam inače kupovao sve svoje vinile, a osoblje pisalo male komentare i stavljalo ih na policu pored ploča – zaista korisno, a komentari za mene su bili sjajni, pa sam ih ubedio da ih zadržim – omot, komentare, sve… to mi je mnogo značilo. Dok sam bio u Bristolu, aktuelne su bile sve te piratske radio stanice, super klubovi, novi zvukovi (takođe, the Rare Groove Revival je bio zaista veliki u Bristolu, kao i ’skank’ – tako da je pojava  trip-hopa bila neizbežna) – Džon Pil je započeo pilot emisiju na BBC koja je išla skoro svake večeri, snimao sam je i slušao narednog dana na putu do škole – on je uticao na mene i na generacije britanskih muzičara kao niko do tada!

•    Vaš otac je svirao gitaru, slušali ste baš pomalo i neobičnu muziku i razvili svoje sopstvene ideje kao student na Univerzitetu u Lidsu – sad, ovo pitanje se ne tiče toliko muzike, koliko jezika i razotkrivanja prošlosti – da li su vam vaše studije istorije i engleskog pomogle da bolje čujete i razumete svoj sopstveni glas u savremenom zvuku?

–    Da, veoma. Iako je moj fakultet odbio moju prvu verziju diplomskog rada – „Rep muzika je nova poezija“…nije im se svidela ta ideja, kao ni sledeća – “Grafički romani su novi romani”… Nisu mogli da shvate legendarni strip „Watchmen“ uopšte, a ’Time’ magazin ga je kasnije uvrstio u top 100 najvažnijih literarnih radova 20. veka, mada mislim da su do tad svi moji predavači već bili mrtvi ili u penziji. Studije i ljubav prema američkoj istoriji i kulturi – koja izlaže puno toga o ljudskoj prirodi u globalu – bile su zaista dobra stvar. Kao skejtborder i kasnije rejver, uvek mi se sviđala činjenica da je muzika deo jedne mnogo veće kulture… recimo, snažna hipi kultura mojih roditelja, koja je bila više politički orijentisana, nego što je to slučaj sa novim žanrovima iz mog doba. U ranom uzrastu sam bio fasciniran time što su vrhunski momenti  u pop kulturi postali u stvari ono što smatramo svojom istorijom… u odsustvu kraljeva, kolonijalnih ratova i osvajanja, to je upravo ono što mi mislimo o istoriji sada…stvari koje se dešavaju običnim ljudima, umesto stvari koja se dešavaju ljudima na vlasti, koji poseduju sve, uključujući i nas.
Hej, čoveče, zapravo obožavam da čitam knjige, tako da su mi engleski i istorija bili omiljeni…mnogo knjiga sam pročitao…najlakša lekcija mi je bila kad smo udarnički krenuli na prvi čas ujutru gde je zadatak bio da se upustimo u gledanje filma „Easy Rider“ – da, to je bila lekcija – gledati „Easy Rider“, bilo je zaista moćno i tripozno, zapravo. Svi smo izlazili iz učionice oko 10:30 pre podne veoma dezorijentisani, pošto smo videli film po prvi put.

Što se tiče mog zvuka i njegove povezanosti sa muzikom drugih muzičara – mislim da je zdravo što mi se više sviđa njihova muzika nego moja. Uvek težim da dostignem neki ideal, ali nikad ne možeš čuti sopstvenu muziku na način na koji čuješ tuđu – nemojte me shvatiti pogrešno: volim muziku koju stvaram, ili većinu toga što stvaram, ili bar nešto od svega toga – sve zavisi od dana, noći i vremena kad je slušam – ali kada bih mislio da je sve što radim savršeno, verovatno bih stvarao gluposti, kao svi ostali koji misle da su sve skapirali, ali ne, ne, nisu. Umetnici sebi stalno postavljaju nemoguće ciljeve, lome se pokušavajući da ih ostvare, i onda se deprimiraju kada ne uspeju da ih postignu… ako ovo nije tvoj način rada, onda nisi pravi umetnik.

•    Sa kakvom ste zapravo namerom potom ušli u muziku, kako se zamisao o muzici uobličavala tokom godina? I, naravno, koje teme su vas zaokupljale, koje bi reči naterale vaš glas da „proradi“, „poludi“?

–    Kada sam bio mlađi nisam imao nameru da postanem profesionalni muzičar – želeo sam da putujem svetom sa rancem na leđima kao neki hipik… Kako bilo da bilo, kada sam došao na fakultet, uklopio sam se sa jednim društvancetom koje je volelo muziku, kupili smo sintisajzere, i pre nego što smo uopšte postali svesni, okarakterisani smo kao „londonski ambijentalni tehno trio“ – i da budem iskren, od tada, to je bilo jedno pravolinijsko muzičko putovanje. Radio sam za veliku izdavačku kuću sedam godina, dok sam istovremeno bio DJ i pravi umetnik za nezavisnu etiketu ’Ninja Tunes’, sve vreme učeći kako posao funkcioniše, i mislim da je to jedan od razloga zašto smo moj menadžer i ja zadovoljni ovim poslom – obojica smo prošli isto, i znamo koliko su česti padovi i retki uspesi u ovom poslu.

Moj pristup na početku je, pretpostavljam, bio sledeći – pesma je  mrtva, bendovi su mrtvi, strukture pesama su loše, refreni su anahronizam, tehno je budućnost, instrumentalna muzika je sve, živa muzika je stvar prošlosti, ali… ufff, onda se sve promenilo… video sam neke odlične žive svirke, pomislio da sam možda pogrešio, morao da razmislim o svemu tome još jednom, i konačno sam promenio  mišljenje – jer „ova pesma je odlična, daj da pokušam da i ja napišem nešto takvo…“

•    Kako biste onda opisali stil svoje muzike, je li to soul, možda blues, koliko etničke i čak od vas geografski vrlo daleke muzike ima u svemu?

–    Mislim da se to suptilno menja svake godine tokom turneja – na mojim počecima, oko 2006. godine, sa albumom „Biscuits for Breakfast“ muzika se definitivno više nego sada oslanjala na soul i folk – trenutno je, bar ja mislim, više alternativna i bluzu okrenuta – ali morate da se krećete ka onome što više odgovara vašem glasu, jer – kako stari – on se sve više osposobljava za bluz i slične stvari. Postao sam manje preokupiran time šta ljudi misle o meni, da bih mogao da pružim više… ono što bih nekada nazvao „hvalisanjem svojim glasom“, mislim da je sada postalo kvalitetnije pevanje, što je čudno, ali baš to se desilo. Pokušavam da se što više unesem u rad, na novom albumu se takođe trudim da donesem neke afričke zvukove i akorde u nekoliko pesama, fasciniran sam tim zvukom. Zbog toga sada imamo vlastitu oznaku pod okriljem ’Ninja Tunes’ – doneli smo im ploču koja je previše drugačija čak i za njih – kako bismo održali naše dugogodišnje prijateljstvo i radni odnos počeli smo sa podetiketom R’COUP’D…problem rešen.

•    Specijalno nas zanima vaš projekat sa čuvenim ’Royal Concertgebouw’ orkestrom – imali smo prilike da ih slušamo ovde koju godinu pre, ali naravno u sasvim klasičnom programu. Kakva je prednost u saradnji sa izvrsno obrazovanim muzičarima, virtuozima na svojim instrumentima, barem u vašem slučaju?

–    Bila je to epska bitka – postali smo poprilično bliski sa njihovim muzičarima, na isti način na koji smo kao bend uvek i bili kada smo provodili mnogo vremena zajedno na turneji… nedelju dana smo imali probe sa velikim orkestrom skupa – iskreno, to je najviše proba što smo do sada imali sa nekim – a to su bile probe za samo jedan nastup, samo jednu noć, pa onda poželiš da sve uradiš baš kako treba. Kombinovali smo savremene klasične komade sa našom muzikom, što znači da je i orkestar morao da pruži sve od sebe, izveli smo i nekoliko solo stvari – sve u svemu, na kraju su stigli osmesi sa svih strana, šampanjac i ruže na kraju koncerta… Zvuk tih stotinu klasičnih instrumenata iza vas prilično je fascinantan, teško je i koncentrisati se, kada zapravo samo želiš da uživaš u njemu. Osećali smo da se dobro držimo u našim malim ulogama – jedini  ljudi koji nisu umeli da čitaju note bili smo nas trojica iz benda. I stvarno smo razvalili jednu epsku verziju „Wheels“ kao trio – ‘cajon’, gitara i akustični bas -nakon toga smo se osećali prilično dobro, svako je bio fenomenalan za svojim instrumentom, zato su nas i zvali. Svirati bluz na tako legendarnom mestu za klasičnu muziku je sjajan osećaj, moram reći, a dobiti ovakvu kontrabas sekciju da svira onu moćnu dub bass liniju na „Sort Of Revolution“ zaista je strava. Pretpostavljam da je tragedija jedino to što je malo verovatno da ćemo ikad ponovo izvesti tako nešto – ja bih voleo, ali planiranje unapred zahteva zaista gigantske napore.

•    Gradovi se pojavljuju kao poseban zvuk imena i vrlo specijalni prostori u vašem slučaju – pričajte nam o Berlinu, padaju nam na pamet Dejvid Bouvi, Igi Pop, Lu Rid, Nik Kejv … ?

–    Da – mesto gde živim odražava se na moju muziku i moju sposobnost da ostanem fokusiran i kreativan, sigurno… London je bio brz i besan, Pariz je bio pa mali, pun gužve i druželjubiv, LA je nekako van sebe i nadrealno miran, a sad Berlin – koji je najlepši grad, ne zbog zgrada, već zbog  ljudi koji čine Berlin… to je međunarodna umetnička meka za sve kreativce koji žele da guraju nešto svoje… i da se izvuku iz centra pažnje na kratko – ovde nema pozorišnih reflektora – mrak je svuda i apsolutno su svi kul, ne postoji nikakva hijerarhija… režijski troškovi su jeftini, život je dobar, zima je duga, i moj stan izgleda kao umetnička galerija u Njujorku osamdesetih – baš ne možete da pogrešite u svemu tome, ako je Berlin vaš izbor … Trenutno, međutim, uglavnom živim u jednog dvospratnom autobusu sa prikolicom i mestom za spavanje za 11 osoba … Potreban mi je prostor u kojem mogu da se osećam kao kod kuće, i koji odražava mene, ono šta radim i gde sam.

•    Kažite nam na koji način se novi album “Hard Believer” u kreativnom smislu razlikuje od vaših prethodnih? Kako je izgledao rad sa producentom Bilijem Bušom, da li ste nešto novo naučili kroz taj proces?

–    Ovo je bio stvarno timski rad – sjajno smo se proveli radeći na prethodnom, „Perfect Darkness“ albumu, nastupajući na svirkama poput one sa klasičnim muzičarima, posle čega je usledila velika, duga autobuska tura, pa smo želeli da donesemo deo tog iskustva na snimanje – ovaj put smo takođe želeli da u studiju rekonstruišemo rad koji se dešava na numerama  kada ih sviramo uživo – onda dobijaju bolje, moćnije završetke, neke cool momente koje kreirate da zadržite svoje interesovanje za pesme koje svirate svaku noć. Želeli smo dakle da u studiju pišemo i izvodimo pesme, da na njima radimo onako kako smo planirali da radimo uživo, a zatim da ih snimimo baš tako – nove snimke osećamo zato kao veoma ‘žive’. Sve smo uglavnom snimili iz prvog pokušaja, ceo album smo završili za 17 dana, pokušavajući da uhvatimo zvuke tog trenutka, studio, vibraciju, dok smo svi bili i dalje duboko u tim pesmama …. znao sam da moram da dođem sa nekim ozbiljno dobrim pesmama posle uspeha prošle ploče …. pa sam naporno radio, stvarno naporno, i mislim da ova ploča sadrži neke od naših najboljih stvari ikad.

Bili Buš je sjajan – naš drugi album sa njim značio je da više nije bilo potrebe da se upoznajemo, tako da nas je lepo smestio u studio, na dobro mesto, i zatim bi samo rekao “kreći” – i mi bi krenuli. On je važan deo toga zašto smo uspeli da uradimo i ovaj album tako hitro („Perfect Darkness“ je rađen 16 dana) – on brzo radi, nikada ne dopušta da pregoriš, njegov izbor opreme i asistenata je uvek dobar, a mi smo samo radili i radili…bilo je pravo olakšanje pustiti da neko drugi producira – to mi omogućava da budem momak koji i treba da budem u tom trenutku – pevač i kantautor iz Finka – tako da mogu našem izvođenju da dam, znate …. fokus .

•    Koga od savremenih autora u oblasti popularne muzike smatrate velikom inspiracijom?

–    Volim sve dežurne krivce, plašim se – volim kako sledeći spisak muzičara i dalje inspiriše, stvara, i daje nešto novo na višem nivou: Tom Jork i Radiohead, Bjork, Flojd, Ali Farka Ture, Džon Li Huker, Džejms Braun. Stvarno mi se sviđa nekoliko bendova i albuma iz prošle godine kao što su Swans i njihov novi CD, Ben Hovard i njegovi albumi i živi nastupi, a zatim baš volim onog klinca Nika Malveja (Nick Mulvey), koji ima stvarno kul stvari (njegov solo je neverovatan). Posebno obožavam ovu novu elektronsku scenu – obratite pažnju kako su društvene mreže zapravo savršeni produžetak plesne scene – one su zaista dale podsticaj koji joj je bio potreban – ranije jeste bila malo neubedljiva, pre ere društvenih medija, a sada je ta veza proradila i dala sceni potrebnu injekciju u ruku. Trenutno imam više studijske moći u mom laptopu, u mojoj torbi, nego bilo koja generacija producenata pre mene – što je strašno zaista – ali u isto vreme i veoma kul ….

            •     Najzad, na kraju dana, koja stara ploča se nađe na vašem imaginarnom (ili stvarnom može biti) gramofonu – imate li neku tinejdžersku tajnu muzičku ljubav, omiljenu pesmu iz davnina, zvuk koji vas pokreće, čini živim bezobzira na sve okolo?

–    Stari bluz momci me uvek dotaknu  – Džon Li Hukerova “That’s My Story” za etiketu Riverside – to bi bila ta jedna ploča na mom gramofonu, ako bih imao samo još jedan izbor, samo još jedan album da čujem  – to bi bio najintenzivniji, najiskreniji, najčistiji album u mojoj kolekciji ….

Zorica Kojić & Dragan Ambrozić, za dnevni list “Danas”