Kako ste se zainteresovali za ove urbane murale i kako je došlo do toga da upravo oni budu inspiracija za Vašu izložbu?

Dušan Radovanović: Živeti u ovom gradu znači svakodnevno se susretati sa čituljama po fasadama zgrada. Toliko su prisutne da su postale deo urbanih pejzaža. Prvo sam počeo fotografisati, a ubrzo sam počeo da ih sakupljam i da istražujem. Zanimalo me je ko su sve ti mladi ljudi.

 

Na koji način su mladi muškaraci, prikazani na gradskim muralima, postali urbani gradski heroji? Koje poruke i sadržaje prenose ti gradski portreti? 

Dušan Radovanović: To su mladi ljudi koji su tragično izgubili svoje živote, a njihovi prijatelji iz kraja, škole ili ekipe, angažovali su grafitera koji je na odabranom mestu izveo mural, kao vid poštovanja i sećanja na poginulog. Oni su heroji jedne potkulturalne grupe jednog kraja grada, lice koje je znao komšiluk. Uzurpiranje javnog prostora za takav, svojevrsni spomenik, istovremeno je i bizaran način pokazivanja ljubavi i veoma dirljiv gest.

 

Kakav efekat kod posetioca izaziva premeštanje prizora društvene stvarnosti u prostor galerije? Da li se na taj način rekonstruišu određeni društveni problemi?

Dušan Radovanović: To je postavkom trebalo utvrditi. Galerija je postala soba sećanja, neki ljudi su plakali na izložbi, jer su prepoznali neke od ovih mladića. Neki su se rastužili gledajuci mlada lica, čiji su životi rano prekinuti. Mnogi su se raspitivali za njihove živote: ko su bili, šta su radili, kako su poginuli? Meni je važno da moje izložbe posete ljudi koji ne pripadaju svetu umetnosti, jer su njihove reakcije odgovori. Posetioci, a ne postavka izložbe, su ti koji rekonstruišu problem.

 

Vaša prethodna izložba u Domu omladine Beograda „Bezbrižni“, koja je izazvala veliku pažnju javnosti, bila je koncipirana kao „socijalna skulptura“, sa idejom da se kroz postavku deo društvene stvarnosti preseli u prostor Galerije. Da li možete napraviti neku vrstu paralele sa novom postavkom koju izlažete u Galeriji DOB?

Dušan Radovanović: Bezbrižni je osmišljena kao društveni problem. Marginalizovani ljudi su na ulici nevidljivi, u prolazu se ne obaziremo na njih i njihove živote. To nije naš problem. Ali ako njih ubacite u prostor koji je opšte poznat kao mesto uživanja u lepoj umetnosti, u lepim stvarima, tako da 20 ljudi 12 dana dolazi da spava u galeriji i tu se pere, jede, živi, onda taj problem imate ispred nosa. Sa ovim novim radom logika je drugačija. Tu ne iznosim nikakvo kritičko mišljenje, ne govorim da li je ovo loše ili nije, već beležim vizuelnu reprezentaciju tragično nastradalih mladih ljudi po fasadama u celom gradu. Oni se rade da bi iskazali poštovanje i žal prema nekom dragom. Sa druge strane, ove čitulje predstavljaju memento mori za sve nas, i govore o prolaznosti života i njegovoj nepredvidljivosti. Deo rada predstavlja i angažovanje jednog od grafitera čitulja da na zidu galerije uradi rekonstrukciju jednog od murala koji je u međuvremenu prekrečen. To je izvedba koja je pandan pomenu na pokojnika u kojoj prisustvuju naručioci. Vreme trajanja izvođenja grafita je vreme sećanja, žala, slave.

 

Kakvi su Vam dalji planovi za budućnost i da li su u pripremi neke samostalne ili grupne izložbe?

Dušan Radovanović: Imam nekoliko ideja koje bih voleo da realizujem. Jedna je teška u tonama, ali o tome nekom drugom prilikom.