Ona je industrijska dizajnerka sa izraženim interesovanja za konceptualnu umetnost i snove, istovremeno istražuje na polju 3D animacije, i trenutno je zaposlena u marketinškoj agenciji. Nakon upečatljive izložbe ’’Dostojno Dostojevskog’’ Teodore Stojanović, Đurđa Garčević je druga u nizu umetnica u ovogodišnjoj izlagačkoj sezoni Galerije DOB sa Fakulteta primenjenih umetnosti koja nas sa lakoćom, svojom izraženom maštovitošću, prenosi u druge sfere bivstvovanja.

 

 

Svojom izložbom ’’31 san’’ ukazujete na značaj koji svet snova ima za Vas lično i kao stvaraoca. Ovo je takođe podsticaj i za druge da se više pažnje obrati na život koji provodimo u snovima jer je on neosporno važan, a mi mu uopšteno govoreći ne pridajemo dovoljno na značaju. Šta nam poručujete nazivom izložbe ’’31 san’’? 

Đurđa Garčević: Naziv je takav prosto jer se rimovao sa 31 dan. Svaki dan, ceo dan čovek sanja. Mislim da je san jedan od načina kojim naša podsvest razgovara s nama. Mnogo stvari naša podsvest zna, ali mi nemamo vremena da je čujemo. Između ostalog, htela sam ovom izložbom da poručim ljudima da se posvete svojim snovima i čuju sebe.

 

Postoje različiti aspekti snova i načini njihovog teorijskog tumačenja. Ono što nam je u ovom kontekstu važno jeste kako se istim temama bave ljudi različitih struka, doprinoseći tako jednom širem i sveobuhvatnijem razumevanju našeg postojanja. Šta za Vas znači proces kroz koji ste prošli i do kakvih ste sve uvida došli?

Đurđa Garčević: Verovatno još od prvog sna koji sam uspela da zapamtim, ovaj proces traje i čini mi se da nema kraj. Kad bi mi neko rekao grafički da predstavim linije tog procesa, ne bih umela. Mogu reći da je to sve u principu jedno dugačko istraživanje kako prikazati san gledaocu što jasnije. Svaki san je drugačiji tako da ne postoji formula koja kaže šta reći i kako s gledaocem podeliti komadić svog srca i svoje podsvesti. Otud su i radovi tako različiti.

 

Na postavci u Galeriji DOB postoje tri segmenta izložbe, crteži, digitalno štampani radovi i video rad koji objedinjuje nekoliko 3D animacija. Recite nam nešto više o svakom pojedinačnom segmentu izložbe, njihovom nastajanju i međusobnoj povezanosti?

Đurđa Garčević: Na izložbi je predstavljeno nekoliko pristupa u zavisnosti od toga šta sam smatrala najboljom ilustracijom za određenu misao. Ujutru, kad se čovek vrati na javu, od sna nekad ostane samo slika, nekad cela priča, a nekad samo osećanje. Na crtežima crtanim rukom su ispisane cele priče, sirovi snovi, uz jednostavnu ilustraciju. Na digitalnim slikama su scene i delići snova, sprijateljeni sa snovima sa jave, mislima o boljem životu, boljim nama, ljudima, boljim mestima i sistemima.

 

Izloženi radovi u Galeriji DOB oslikavaju dve strane Vašeg istraživačkog procesa o snovima, jednu krajnje intimnu u likovnom izrazu i sadržini, i drugu čiji su krajnji rezultat umetnički uobličena razmišljanja o određenim problemima, strahovima, nadanjima, željama.
Recite nam nešto više o temama koje su zastupljene, odnosno šta je ono što Vas najviše zaokuplja i podstiče na likovno uobličavanje?

Đurđa Garčević: Razne su teme, od nečeg što je nastalo u snu te večeri, do nečeg što mi se inače mota po glavi, stvari kojima se divim i onih koje me more. Svuda oko nas, i u nama, vlada nesklad i to je nepresušan izvor inspiracije. Prilikom ilustrovanja nemira koji vidimo i osećamo i prikazivanja istog drugim ljudima, dolazi do razmene misli. Tom komunikacijom, bilo slikom ili rečima, govorimo jedni drugima šta nas boli, šta želimo, čemu se nadamo. To je siguran put ka nečemu boljem.

 

Dobitnica ste međunarodne nagrade za talente ’’Salone Satellite’’ u Milanu. Kako se razvila ideja za realizaciju projekta koji je nagrađen, šta je bila Vaša glavna inspiracija i cilj, kako se sve to uklapa u Vaš dosadašnji rad i vrednosti i poruke koje želite da pošaljete?

Đurđa Garčević: Projekat je familija proizvoda za ulicu (kanta za smeće, sedaljka, žardinjera, parking za bicikl, itd…) napravljenih od iskorićene automobilske gume. Tehnologija proizvodnje je dosta poznata u svetu ali je, gledajući količinu tih guma, vrlo neiskorićena. Nagrađeni projekat je moj master rad, nastao na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, pod mentorstvom profesora Nikole Kneževića. Kasnije je u okviru platforme Young Balkan Designers, projekta Mikser organizacije, bio predstavljen na sajmu nameštaja u Milanu.

Inspiracija je prosto bio problem koji se umnožava svakog dana sve više. Pokušala sam da nadjem način da se rešimo bar dela tog materijala, ali i napravimo proizvode kojih sve više treba, rešenje problema rešavanjem problema.

Nije mi cilj da pošaljem poruku, pouka i poruka imamo na pretek. Odavno je vreme da se nešto značajno uradi po pitanju ekologije, što nije pričanje već praktičan pokušaj.

 

Kakve mogućnosti naša sredina pruža industrijskim dizajnerima? Kakva bi bila Vaša željena sredina za adekvatan profesionalni i umetnički razvoj? O čemu sve maštate i čemu se nadate?

Đurđa Garčević: Živimo u državi gde se rado dozvoljava strancima da nas truju radi profita pojedinaca. Na našem prostoru ni osnovne stvari nisu na prihvatljivom nivou. Umetnost je nešto što će se u ovoj sredini tek jednog dana ceniti, možda. Ne kažem da je industrijski dizajn umetnost, umetnost je deo dizajna. Jednako su bitni, ali rešavaju probleme na različitim nivoima, industrijski dizajn bi trebalo da rešava probleme na sistemskom nivou. Kako proizvod izgleda je među poslednjim stavkama dizajna. Svakako, u ovoj sredini se sve to smatra istim stvarima i za njih nema mesta, naša sredina tome mogućnosti ne pruža.

S druge strane, one ironične, to obilje problema koji cvetaju ovde svaki dan, ispada da je to plodno tlo da se u nama razvijaju dobri mehanizmi za rešavanje problema. U mikro zajednici koja se kod nas bavi dizajnom postoje golemi majstori industrijskog dizajna, oni vešto i neumorno kroje buduće generacije. Te ljude mnogo lakše prepoznaje svet nego naša sredina.

Maštam da će vreme stati i da ću dobiti samo još sto godina da završim nekoliko projekata, odmorim se, pročitam koju knjigu, vidim svet koji stoji i ne propada ovako brzo, provedem malo vremena sa mojima, ne razmišljajući kuda moram sledeće i šta moram da obavim. Možda bih konačno naučila grčki jezik i preselila se na drugi prst.

Šalu na stranu, maštanja i nade su mi kao kod svih ljudi. Svi bismo da živimo lagodnije, da nas svet bolje čuje, da zaradimo novce, odmorimo se, odemo na more ove godine, zbrinemo familiju i odužimo se za ono što su učinili za nas.

Foto: Marta Marković