Pre nekoliko meseci Jančar je dobio i Nagradu za najbolju stranu knjigu objavljenu na francuskom jeziku u 2014. godini. Nagradu je dobio za roman Te noći sam je video, koji je u isto vreme objavljen i na srpskom jeziku, u izdanju Arhipelaga, i koji će biti u središtu Jančarovog susreta sa publikom 4. Beogradskog festivala evropske književnosti.

Jančar, najprevođeniji savremeni slovenački pisac, dobitnik je čitavog niza prestićnih evropskih književnih nagrada, među kojima su Evropska nagrada za kratku prozu, Herderova nagrada, Nagrada „Žan Emeri“ za esej, Nagrada „Hemingvej“, Nagrada „Mediteran“. Svojevremeno je dobio Sterijinu nagradu za najbolju dramu.

 

Poznati ste kao provokativan esejista i decenijama angažovani pisac i građanin. Kako ste uspevali da pomirite te dve uloge?

– Uvek sam govorio, i u knjigama i u životu, ono što sam imao da kažem. I iza sve što sam rekao, ja i danas stojim. Ja ne mogu uvek da ponavljam iste fraze, to je za čoveka koji se u svom životu odlučio za književnost ipak previše zahtevno i svakako nedovoljno. Ali, kada dođe trenutak, kada vreme počne da se sažima, potrebno je više posvetiti se umetnosti i napisati neki roman ili dramu.

 

Uloga književnosti se dramatično promenila u našem vremenu. Kako vidite ulogu književnosti danas? Zašto se ta uloga tako mnogo promenila u odnosu na samo deceniju ili dve ranije?

– Književnost svakako više nema ulogu kakvu je imala osamdesetih godina. Tada je književnost, kao i film ili pozorište, delovala emancipatorski, oslobađajuće. Književnost, verujem, i danas može tako da funkcioniše, ali bojim se da se lako oslobađa takve mogućnosti povlačeći se pred teškom realnošću u azil estetike umesto da bude istinska intervencija u svesti društva o položaj pojedinca. Književnost je uvek prostor mašte, a tačno je da odlazak u prošlost omogućava izvesnu slobodu. Ali ovaj trenutak, u kome sada živim, nikada ne bih promenio za bilo koje drugo vreme.

 

Vaš roman Te noći sam je video doživljava veliki evropski uspeh. Kako je nastao taj roman? Kako ste došli do priče o izuzetnoj lepoti i stradanju Veronike Zarnik?

– Stvarno sam video Veroniku Zarnik dok sam pisao roman o njoj. Roman o njoj proistekao je iz arhiva, iz dokumenata i sećanja, ali tek kada sam te dokumente i sećanja stavio u okvir priče, mogao sam da osetim šta je ona preživljavala i šta se s njom, zapravo, dogodilo.

 

Zašto strada Veronika Zarnik? Njena patnja nije plod njene krivice.

– To je tačno. Ali jedno treba imati u vidu. Patnja i stradanje Veronike Zarnik nisu izuzetak. To se dešava ljudima  njene vrste, onima koji malo prevazilaze prosek u kome se nalaze, čak i onima koji ne moraju da budu toliko izuzetni kao što je bila ona u svesti i viđenju svojih savremenika. Da bih to pokazao, odlučio sam se da roman Te noći sam je video ima pet ukrštenih glasova koji pripadaju pripovedačima koji su bili u nekom dodiru sa Veronikom Zarnik. Svako je video na svoj način, svako ima svoju priču, svako je umešan u njen život, ali svi se slažu da je ona izuzetna po svojoj lepoti, pa i po vitalizmu i životnoj vedrini. Možda i nije potrebno više za stradanje u vreme istorije. Šta je, međutim, zanimljivo? Takvi ljudi često kao da nemaju senzore za tu opasnost, pa često osećaju da su vlastito stradanje sami prouzrokovali. Ako neki takav čovek oseti da je svojim ponašanjem ili stavom izazvao u drugom negativne emocije, bes, zavist ili mržnju, onda postaju malo oprezniji, čak pomalo oportunisti. Veronika Zarnik je išla u susret životu, bez kompromisa i opreza, i u svojim privatnim istorijama i u velikoj istoriji koja će se umešati u njen život.

 

U romanu Te noći sam je video plene opisi ženske lepote, kao i opisi ljubavi. A na drugoj strani su upečatljivi opisi nasilja.

– Možda o tome pišem zato što je to nešto što me je okrznulo u detinjstvu. Nije lako pisati knjige kao što je Te noći sam je video, jer je posredi dodir tajanstvenih, mračnih i opasnih područja. Pišući o tome, ulazite u najmračnije i najizazovnije zone ljudske svesti.