Došlo je do nekoliko promena u sastavu benda od 2012. godine kada ste snimili prvi singl. Kako se bend razvijao od tada? Kako je to uticalo na vaše stvaralaštvo?
Dragan Miočinović: Svirajući autorsku nekomercijalnu muziku mnogi bendovi sa scene su suočeni sa manje više istim problemima, a to su pre svega zadržati ljude na okupu i ne odustati. Na našu žalost, ili sreću, pretrpeli smo dve promene na mestu vokala i jednu promenu na mestu solo gitare. Ono što je najvažnije, srž benda je od početka do danas na okupu i u čvrstoj vezi, tako bend nije doživeo nikakve lomove u kreativnom i autroskom smislu nečijim odlaskom, a sa druge strane ove promene su svakako donele vidljiva poboljšanja i zaokrete. Uvek smo pronalazili snage da iz problema izađemo jači i to je naša najveća snaga kao tima. Nikad nije lako napraviti rezove, ali mislim da smo povukli dobre poteze, da smo sazreli u odnosu na tih prvih godinu – dve rada, tako da i danas nastavljamo da uživamo u svojim „najboljim godinama patnje“, što će publika imati priku da čuje na našem novom albumu.

Kako definišete muziku koju svirate? Da li imate muzičke uzore?
Dragan Miočinović: Upravo promene koje sam pominjao su dovele do toga da bend napravi zaokret iz te neke varijante thrash metala ka grandž zvuku u koji mislim da bismo se najlakše utopili. U svojoj suštini, mi sviramo moderan metal alternativnog prizvuka, pevamo na pitkom srpskom jeziku što daje poseban karakter celoj priči. Ne bih rekao da imamo naročite uzore, jer odavno smo shvatili da ti uzori i heroji uglavnom nisu baš tako veliki i vredni divljenja, više je to neki ideal kome težimo kada je reč o stavu, doslednosti i iskrenosti, ali svakako u našoj muzici mogu se osetiti uticaji mnogih bendova među kojima su Alice In Chains, Tool, Porcupine Tree, Godsmack, Korn i mnogi realtivno noviji bendovi, jer metal je sigurno žanr koji iz godine u godinu pravi najveće iskorake kada je u pitanju inovativnost i kreativnost.

Rad kojih bendova sa naše i regionalne scene vam se dopada? Da li biste želeli da sarađujete sa nekim bendom u budućnosti?
Dragan Miočinović: Mislim da je, pre svega, jako važna podrška većih bendova sa scene mlađim i manje iskusnim bendovima, jer danas se kao najveća šansa mladim bendovima potura taj neki format takmičarske gitarijade ili tih nekih „demo“ festova što je pomalo pogubno, rekao bih. Nova scena je počela da se pretvara u neku super ligu šampiona, svi se nešto takmiče, kandiduju, skupljaju neke jeftine poene za 10 minuta promocije, što na žalost ni nas nije zaobišlo, ali onda to nema velike razlike u odnosu na raznorazne „talent show“ emisije koje su nam svima manje više ogavne. Baš tu je važnost iskusnijih bendova sa scene koji će pružiti mlađim bendovima šansu da nastupe zajedno, podele binu i publiku. Mi smo već imali priliku da sarađujemo sa bendovima čiji rad cenimo, među kojima su Ritam nereda, Dža ili Bu, Love Hunters, Piknik, Atheist rap… Nije tajna da jako poštujemo i volimo ono što radi Nikola Vranjković, što rade Bjesovi, Consecreation, Autogeni trening, Gobilini, kao i Repetitor, ali i mnogi drugi, tako da svakako ne bismo odbili bilo koji vid saradnje sa tim imenima uz napomenu da je na sceni takođe ogroman broj bendova sa kojima ni po koju cenu ne bismo u isti koš.

Najavljujete izlazak drugog albuma, kada i šta slušaoci mogu da očekuju?
Dragan Miočinović: U trenutku kada smo publici javno predstavili naš prvi album „Sve što nisam ja“, skoro polovina drugog albuma je već bila napisana, a to kašnjenje naravno nije retka pojava na našoj sceni s obzirom na okolnosti i klimu koja vlada u izdavaštvu. Drugi album će sa sobom doneti nešto drugačiji utisak i u muzičkom i u tekstualnom smislu. Postavili smo sebi zadatak da do kraja izguramo ideju konceptualne povezanosti pesama na albumu i, na našu radost, uspeli smo u tome. Biće tu puno interesantnih brejkova, vokalnih linija, nekrakterističnih naslova pesama, neparnih udaraca… Trenutno smo u fazi snimanja albuma i to je najveći i najmukotrpniji posao u celoj priči, ali radujemo se novom izdanju i jako smo nestrpljivi da ga podelimo sa ljudima. U narednih nekoliko nedelja objavićemo dve nove pesme snimljene za vreme live session-a u novosadskom Studiju M i na neki način uvesti publiku u ono što će na jesen novi album doneti.

Nastupate na popularnoj letnjoj sceni ispred Doma omladine Beograda, u sklopu serijala Koncerata na Zidiću – šta za bend znači ovaj nastup i kakav repertoar pripremate?
Dragan Miočinović: Od septembra prošle godine Sink je u punom zaletu kada je reč o nastupima, svirali smo u mnogim mestima širom Srbije i upoznali se sa nekim divnim ljudima koji su zapravo najzaslužniji za opstanak naše rok scene. Nismo dugo svirali u Beogradu iz želje da nastupi u našem glavnom gradu budu nešto što ćemo zapamtiti i mi i naša publika, a koncert na Zidiću je upravo jedna od takvih prilika. Jako smo nestrpljivi da beogradskoj publici po prvi put odsviramo neke od novih pesama koje će činiti veći deo repertoara, ali naravno nećemo zaobići ni najpopularnije pesme sa prvog albuma. Nadamo se da će ljudi doći u što većem broju, bićemo glasni i daćemo sve od sebe da skrenemo pažnju svih putnika namernika, a da publici koja nas već poznaje pružimo ono što su navikli od nas.