Foto: Stanislav Milojković

Njegovo građenje i razumevanje u direknoj su korelaciji sa Dejanovim radovima predstavljenim u okviru jedne ambijentalne celine. Suština istraživačkog, stvaralačkog i izlagačkog procesa je u ukazivanju na raznolikost unutrašnjih potreba individua koje mogu biti u koliziji sa društvenim očekivanjima i ustanovljenim normama.

U Vašem stvaralaštvu umetnost i psihologija su u direktnoj vezi. Kada se razvilo Vaše interesovanje za psihologiju i kako saznanja iz te naučne oblasti utiču na Vaš umetnički izraz?

Dejan Krstić: Interesovanje za psihološke module dolazi još u najranijim stadijumima mojih istraživanja. Baveći se čovekom i razvojem identiteta, psihologija kao nauka postavlja se kao organsko mesto za dodatno informisanje i istraživanje. Različiti moduli, ponajviše eksperimentalni pristupi iz geštalta, ubrzo su postali sastavni deo moje prakse u pokušaju da što efikasnije zađem u tematiku koja me interesuje i prikažem je na način koji ne bi bio moguć bez interdisciplinarnog procesa istraživanja.

Recite nam nešto više o istraživačkim procesima koji stoje iza ovog projekta?

Dejan Krstić: U okviru izložbe, objedinjeno je nekoliko primera pristupa koje koristim. Prvi i najraniji jeste intervju koji u svojoj suštini sadrži kombinaciju osnova psihoanalize, transakcione analize i formu nedovršenih rečenica. Iz toga je proizašlo dalje interesovanje koje se fokusiralo na telesno gde se geštalt pokazao kao modul čija praksa vođene fantazije u velikoj meri doprinosi evociranju potisnutih emocija i kreiranju prostora sigurnog mesta za njihovo ispoljavanje. Bitno je napomenuti da iako se radi o modulima i praksama koji se koriste u terapiji, moja istraživanja i procesi nisu terapeutskog karaktera, već služe kao pomoćni alati sa ciljem evociranja potisnutih osećanja.

Vaša izložba traži angažovan pristup. Na koje sve probleme želite da ukažete i koja je Vaša glavna poruka?

Dejan Krstić: Ukazivanje na važnost spoznaje sopstvenih osećanja i potreba, i delanje na osnovu istih. Primetno je da smo okruženi kulturom koja nema dovoljno vremena i interesovanja za ono što bi bila osnova, a tiče se zdravog odrastanja i razvoja, te se ceo moj pristup može sagledati i kao kritika takvog sistema. Ne smatram sebe angažovanim umetnikom, ali težim da sa svakom izložbom i prikazom rada pokrenem dijalog. Takođe nastojim da evociram stanja i momente u kojima se kroz iskustva drugog možemo okrenuti ka sebi pa i svojoj okolini, i zapitati se šta je to što nam je neophodno da bi izašli iz sopstvene anestezije koju smo tokom godina u sebe ubrizgavali. U okviru ove izložbe, taj akcenat se najviše stavlja na jedan fragment ideologije muškarca, kulturu koja podržava potiskivanje osećanja, idealizuje bol i ultimativno gradi destruktivni ciklus.

Koji su to delovi ljudskog bića koje biste nastojali da istražite i rasvetlite u svom budućem stvaralaštvu, shodno tome kako vidite svoj dalji umetnički razvoj?

Dejan Krstić: U mom radu postoji određena postupnost, nešto što dolazi organski, intuitivno. Stvari se nadovezuju jedna na drugu u zavisnosti od ličnih iskustava i reakcija na ista. Plan za buduće projekte jeste koncizniji pristup veoma specifičnim problemima ili situacijama. Tokom svog dosadašnjeg istraživanja koje je bilo prošireno, nastavljam da biram fragmente sa kojima najviše rezonujem i gde osećam najveću potrebu da se izrazim.

S obzirom da ste i nastavnik u gimnaziji, koji su po Vašem iskustvu najveći problemi i izazovi sa kojima se suočavaju mladi?

Dejan Krstić: Iskustvo je takvo da ne mogu uopšteno odgovoriti na pitanje. Diverzitet kod dece je veliki, ali ono što me najviše iznenađuje jeste količina vrnjačkog nasilja, od verbalnog do fizičkog, kao i nedostatak onoga što bismo nazivali uzorom, bilo da je iz porodičnog okruženja ili iz domena popularne kulture.

Šta kao pojedinci i društvo možemo da uradimo da pomognemo mladima na putu njihovog sazrevanja i samospoznaje?

Dejan Krstić: Da budemo uzor i podrška. Nekada to ne predstavlja lak proces, ali je potrebno pronaći sopstveni način da se nega, podrška i razumevanje omoguće. Uz dobro ustanovljen osećaj za odgovornost i empatiju, verujem da bi većina uspela da formira bazu u kojoj tolerancija, razumevanje, briga o sebi i drugom nisu napori i teme za aktivizam i angažovanje, nego osnova društva i kulture.

Za Vas je umetnost sredstvo za…?

Dejan Krstić: Ispiranje? Zvuči kao interesantna ideja za performans? Neko bi ga nazvao „Dođite da se operete kod mene“. 😊