Stojkov objašnjava kako njegov mozak nije bio direktni rukovodilac radova, već nešto sasvim drugo. “Nije u pitanju automatizam, ni slučajnost već prepuštanje svakom trenutku da iscuri na površinu, ma kakav god da je.”

Objasnite nam značenje pojma “Couvade” i kako je on inspirisao izložbu?

Darko Stojkov: Sam termin „couvade“ sam kasnije čuo dok sam se ranije šalio sa idejom trudnog muškarca, odnosno Kranga, trudnog robota, androida, bota kako ga ja zovem. Ti simptomi su možda Krang, neko stanje koje te kontroliše, znate muškarci ne mogu da razumeju šta hormoni rade ženama, a žene ne mogu da razumeju šta žene i njihovi hormoni rade muškarcima. 

 

Izložbu „Couvade“ ste pre nekoliko meseci održali u Kikindi. Da li je reč o istovetnim radovima i kakve su bile reakcije tamošnje publike?

Darko Stojkov: Nekako  se poklopilo da i u rodnom gradu izlažem istu izložbu, ali ne sa svim radovim kao ni sa pričom koja prati izložbu. Tako da tamo izložba nije bila potpuna, ali da, potpuno različita publika sa različitim reakcijama. Ljudi koji su me zvali da izlažem su bili oduševljeni pogotovo Robert Seke (istoričar umetnosti) koji je i napisao tekst za izložbu i objasnio neke stvari u vezi termina za koje se ja sam nisam potrudio dovoljno da uradim. A ostala publika, mislim da im je  bilo drago da vide slike pune boja, neopterećenost nekim stilom ili pravcem, sa ne toliko puno prepoznatljivih stvari sa kojima mogu da se identifikuju ili prepoznaju, sem Kranga.

Izlagali ste svoje radove i širom Srbije i u inostranstvu. Bavite se i drugim medijima i edukativnim radom. Šta vam je trenutno u fokusu interesovanja? 

Darko Stojkov: Ideja bira medij. Nikad se nisam terao da sve pretvorim u sliku, tako da su nastajali objekti, fotografije, crteži, video radovi, dokumentarni filmovi. Mislim da se to dobro vidi na prošloj izložbi koju sam imao u Domu omladine (izložio sam: dokumentarni film, objekte, skulpturu, instalaciju, nadgrobni spomenik, crteže i dve slike od 4x2m). Sada izgleda da sam se posvetio slikanju. Ali druge stvari su tu na standby–u, kao i nastavak rada na scenariju za film, ili doktorskog rada,  tako da mi predstoji period sedenja i pisanja.  

A što se tiče edukativnog rada, više sam došao do toga kroz projekte nego što mi je to bio cilj. Ali sada više gledam na to kao cilj. Radim već pet godina radionice na selu u Banatskoj Dubici sa decom. Ali tu nisam samo ja, već svake godine dovodimo razne umetnike koji nešto novo nauče decu, uglavnom osnovce. Inače projekt se zove “Vidljivost” i započeo sam ga sa umetnicima iz Švedske – Stina Pershdoter i Niclas Hallberg.