Foto: Milša Nikolovski

 

U autorkinom središtu interesovanja su fenomeni i njihove modifikacije koji nastaju kao posledica ekoloških promena. Oni su polazna tačka njenih vizuelnih i konceptualnih promišljaja. Postavkom u Galeriji DOB autorka zaokružuje proces svog istraživanja stvarajući izrazito ambijentalnu celinu u kojoj nas vodi kroz vreme i njegove različite vrednosne i pojmovne sisteme.

 

Kada razmišljamo o ekologiji deluje nam da je niz pitanja i problema sa kojima se danas suočavamo neograničen. Zašto je baš led fokus Vašeg istraživanja i promišljanja, šta za Vas on sve predstavlja?

Darija Dragojlović: Led sam u svom radu izdvojila kao element za vizuelno izražavanje o problematici koju ste naveli u pitanju. U ovom slučaju, ne uzimam samo za preispitivanje stanje ekološke (ne)osvešćenosti, već se prevashodno baziram na opšti osećaj prema prirodnim fenomenima koji su u procesu nestajanja ili stvaranja sa određenim modifikacijama, i nama neizvesnim novim mehanizmima. Led je, dakle, samo jedan od prirodnih fenomena, koji nosi simbol ili glavno obeležje za opšte stanje prirodnih pojava.

Ono što mi je ipak bilo pored vizuelnog nadražaja leda primamljivo, a što jeste bilo uticajno da njega uzmem kao sredstvo vizuelnog izražavanja, jeste momenat fizičke udaljenosti od predela gde je led zastupljen. U tom kontekstu je promišljanje o datom fenomenu sklono idealističnom percipiranju, što me je dodatno podstaklo na promišljanje o alegorijskim doživljajima fenomena koji se prevashodno odnose na ranije društveno rezonovanje prirodnih sila.

Foto: Milša Nikolovski

 

Pojedinačno i skupa svaki segment Vaše izložbe ukazuje na promene vrednosnih sistema, ona je i alarm koji treba da nas probudi ili trgne iz stanja obamrlosti, opijenosti ili apatičnosti.

Darija Dragojlović: Za postavku izložbe sam imala zamisao da kroz ambijentalno, scenografsko rešenje prikažem osećaj teskobe ili alarmantnosti celokupne situacije. Iako je možda i u jednu ruku banalno bukvalno prisustvo leda koji se topi u galeriji, smatrala sam da je nekad i takav banalan čin ipak delotvorniji od suptilnijeg ili manje upečatljivog prizora, te da samim tim više doprinosi pozivu na suočavanje sa nestajanjem.

 

Posredstvom podne instalacije pod nazivom Glacier #78B1BF, kinetičkog objekta u vidu generatora za pravljenje talasa i video animacije hibridne mape glečera vrlo direktno prenosite poruku o neumitnom nestajanju i suštinskim promenama.

Recite nam nešto više o pojedinačnim radovima, odnosno procesima na koje sve ukazuju.

Darija Dragojlović: Za rada Glacier #78B1BF korišćene su boje za štampu iz CMYK palete, po principu imena, kojim se pored šifre, obeležavaju. Boje u CMYK verziji se nazivaju na osnovu pojava u realnom, tako da za baznu boju rada je uzeta: Glacier #78B1BF. Boja kocki i njenih senki se transformišu na način, na koji se po algoritmu CMYK palete menjaju valeri i tonovi ove boje. Samim tim, boje koje su predstavljene na pločama štampane u formi ovog geomtrijskog oblika — kocke, jesu određeni opseg boja koje su oficijalno uzete za primer i širu upotrebu kao kolorit ove prirodne pojave. U dodiru sa crvenom, svetlo nadjačava ovu paletu boje, tako da kocke dobijaju gotovo isti bezlični ton, čija postojanost degradira u skladu sa varijetetom tonova i valera. Narušavanje vidljivosti boje crvenim svetlom, ima preneseno značenje na manju vidljivost leda u realnom okruženju. Time, ploče koje „nose” kocke leda na sebi, ujedno su i memorijalna obeležja boja koje će ostati u obliku šifre i imena, bez potvrde postojanja u prirodnom okruženju.

Foto: Milša Nikolovski

 

Kinetički objekat u vidu generatora za pravljenje talasa predstavila sam kao instalaciju čija je funkcija i namena prikaz frekventnog kretanja talasa koji kao prirodna tvorevina ima svoje fizičke odrednice (dužina, visina, brzina, pravac, smer, amplituda kretenja). Na ovaj način posmatrano, prirodno kretanje talasa izdvajam kao kinetički proces koji je kompletan i homogen sam po sebi. Za razliku od prirodnog talasa, generator koji je izložen, ne omogućava kinetiku talasa sve do trenutka, dok voda iz čvrstog stanja ne pređe u tečno agregatno stanje. Kroz sistem generatora sugerišem i pravim paralelu sa procesom koji obuhvata dinamiku prirodnih tokova, prikaz klimatskih promena sa posledicom nestajanja leda, međutim i transformaciju prirodnih zakona i konfigurisanje novih. Crveno svetlo, simbolički prikaz alarmantnosti, u ovom slučaju, preuzima ulogu ukazivača na prekidanje procesa koji je prirodno cikličan (stvaranje i otapanje leda u uravnoteženim odnosima zapremine). Za razliku od prirodnog talasa, generator za pravljenje talasa je veštačka (ljudska) tvorevina, kao što je i fenomen ubrzanog procesa otapanja leda nastao kao produkt posledice (prirodnih sila) i kolektivnog, neadekvatnog ophođenja i nastojanja ljudi u životnoj sredini.

Takođe, celim procesom stvaranja bukvalne imitacije jednog prirodnog mehanizma sugerišem na besmisao cikličnih postupaka: uništavanja prirodnih mehanizama – osmišljavanje savremenog tehnološkog rešenja za ispravljanje nastalog stanja – stvarajući ujedno dodatne probleme – iznova saniranje i pokušaj vraćanja na prvobitno stanje.

Hibridna mapa glečera, nastala je prikupljanjem satelitskih snimaka i koncipirana je tako da su Severni i Južni pol u središnjem delu, dok su glečeri koji su na realnom geografskom rasporedu drugačije pozicionirani, sada koncentrisani oko njih. Crteži su nastali digitalnom doradom i iscrtavanjem na osnovu snimaka https://www.esa.int koji prate kretanje leda i glaciološka istraživanja. Animacija prikazuje proces nestajanja ledenih glečerskih pejzaža. Geografska područja koja nestaju su dominantno jarkih boja, dok se smanjenjem inteziteta boje, zatim potom potpunim bledilom i “gličevima” na kraju svode na potpunu belinu, uokvirenom koordinatnim sistemom linija koji su se formirale na osnovu nekadašnjeg geografskog prikaza ovog hibridnog rasporeda glečera.

Sva tri rada jesu lična interpretacija doživljaja posmatrajući sajtove čije se istraživanje fokusira na praćenje i vođenje statistike o stanju leda.

Foto: Milša Nikolovski

 

Šta je za Vas još sve alarmantno, u našem društvu i na polju savremenog umetničkog stvaralaštva? 

Darija Dragojlović: Mislim da postoji dosta poziva na alarmantnost što u sagledavanju društva i države u kojoj živimo, a što je onda i samim tim, neizostavno na savremenoj umetničkoj sceni u Srbiji. Svako stanje se reflektuje međusobno i ne može se izdvojiti primera radi, ekologija za alarmantnije stanje u odnosu na pitanje političke situacije. Činjenica je da se loše stanje u državi, kao i na globalnom nivou, reflektuje i na delanje samih umetnika. Ono što je po mom mišljenju veoma problematično, a što jeste zajedničko za oba polja jeste preuočljiva centralizacija, stacionirana u Beogradu. Mislim da je to kontraefekat i za sam Beograd jer dok se u Beogradu odvijaju interni krugovi dešavanja koji su poprilično zatvorenog tipa, sa nizom događaja, čija se vidljivost može celokupno ispratiti jedino kroz društvene mreže, u drugim delovima Srbije se dešavaju pokušaji okupljanja, kreiranja novih krugova/scene, koja često ostaju neispraćena, nevidljiva i na kraju rasuta. Još jednu stavku koju uočavam u svom radu kao i u opštem sagledavanju umetnika na sceni, jeste da mi produkcija umetničkih radova i realizacija izložbi sve više odaje utisak projektnog plana koji se mora zadovoljiti, što je često veoma iscrpno, pa se kreativni proces umetnika često raspe sa stvaralačkog procesa na menadžerske sposobnosti i samopromociju.

Foto: Marta Marković

 

Od 2021. godine ste jedan od urednika likovnog programa Šok zadruge. Recite nam nešto više o trenutnim aktivnostima i nastojanjima unutar Šok zadruge?

Darija Dragojlović: U okviru Šok zadruge se u prvom delu 2022. godine nastavljaju izlagački programi koji se nisu realizovali tokom 2020. i 2021. godine prvenstveno zbog zdravstvene situacije izazvane virusom Kovid-19. S obzirom na to da je u 2022. godini obeleževanje 30 godina Multimedijalnog centra Led Arta, čiji je osnivač Nikola Džafo, a iz kojeg proističu Art Klinika, zatim Šok zadruga, sprema se izložba Velika Rekapitulacija sa propratnim izvedbama performansa koji su obeležili bitno delanje grupe tokom 30 godina. U procesu pripremanja celog projekta, svi članovi Led Arta su podjednako zaduženi da učestvuju u planiranju i realizovanju, i da kao kolektiv rekapituliramo 30 godina aktivnosti. Samim tim, iscrpno je i podjednako uzbudljivo, a obzirom na raznovrsno iskustvo članova, znanje se međusobno prenosi i dopunjuje u hodu. Nakon „Velike Rekapitulacije“, doći će do i „nezvanične“ rekapitulacije samog projekta Šok zadruga, kome se navršava deset godina postojanja koncepta, kada će se dalje promišljati kako usmeriti umetničku i kustosku praksu za narednih deset godina, preispitujući likovnu scenu u Srbiji,  a prevashodno u Novom Sadu.

Ono što je svakako cilj u svakom planu u okviru Šok zadruge jeste da se istrajava u ideji kolektiva i da se nalaze nova rešenja za opstanak kroz rad i aktivnost.

Foto: Marta Marković

 

Šta bi bila Vaša preporuka iz delokruga umetnosti za nekoga ko dolazi u Novi Sad na jedan dan?

Darija Dragojlović: Ovo pitanje doživljavam dosta relativno i ne bih mogla dati konkretan predlog/događaj/ postavku za koju bih savetovala da se nužno poseti. Mislim da bi se preporuka odnosila pretežno na sagledavanje šireg spektra, a to je: šta se u gradu dešava, šta se više ne dešava, kako izgledaju kulturni objekti i u kakvom su stanju. U 2022. godini je Evropska prestonica kulture Novi Sad, i repertorar događaja je poprilično opširan i raznovrstan. Svakako treba ispratiti te događaje kao i način manifestovanja celog programa, jer on jeste ogled celokupnog stanja kulturne scene i kulturnog angažmana cele države.

Foto: Marta Marković

 

Šta biste izdvojili kao primere dobre prakse u Vašoj sredini, i šta je ono što bi bilo nužno promeniti?

Darija Dragojlović: Ono što vidim kao primer dobre prakse u Novom Sadu trenutno jeste pokušaj umrežavanja i osnaživanja kolektiva na sceni u Novom Sadu. To prevenstveno mogu videti kroz delanje u Šok zadrugi, Grafičkoj mreži (kao novonastalom nezavisnom kolektivu, proistekavši iz Šok zadruge, koji svoju praksu usmeravaju na grafiku i kolektivne radionice) i SULUV kao udruženje koje je aktivno i otvoreno za promene i nove mogućnosti njenih članova. Obzirom na niz događaja koji će se dešavati u Novom Sadu tokom 2022. godine, teško je sagledati kako je opšte, uobičajeno stanje kulturne scene, ali je činjenica da se otvaraju nove mogućnosti i konkursi koji mogu biti podsticajni za umetnike. Ono što uviđam kao glavni problem koji je prisutan i van Novog Sada jeste manjak zainteresovanosti publike i posvećivanju strategiji kako animirati publiku da obilazi kulturne sadržaje ili da bar bude upućenija u njihov značaj.