Foto: Stanislav Milojković

Autorkina sklonost ka apstrakciji u likovnom izrazu direktan je odraz njenog bića koje teži jednom drugačijem procesu spoznaje. Dajući prostora lično podsvesnom i kolektivno nesvesnom Danica Tešić stvara ambijent u kojem se razmena odvija na organski način stvarajući likovni jezik čiji je koren u intuitivnom. Rezultat kreativnog procesa je skladni haos, podjednako pojmovno oprečan kao i horor romantika. Površine radova ispunjene su mnogobrojnim biomorfnim detaljima, koji svojom repetitivnošću prerastaju u simbole, podstičući istovremeno i blagu uznemirenost i opuštenost. Posredi je dvostrukost kojom se autorka tako vešto poigrava bilo da je u pitanju polje semantičkog ili likovnog. Kompozicije koliko god bile nabijene detaljima, isprepletanim formama, kompleksnim strukturama, ostavljaju utisak ležernosti usled pokreta koji teče, ravnomernog odnosa tamnog i svetlog, punih i praznih površina i tragova boje kao odbljesaka svetlosti, životne energije.

Propitujući unutrašnji svet i sopstvene granice, Danica Tešić stvara za sebe, kao i za druge, sigurno mesto za istraživanje, unutrašnje putovanje i suočavanje. Prostor u kojem se susreću svetlost i tama, bol i radost, težina i lakoća, život u sveukupnoj kompleksnosti. Danica je pesnik u svetu slika.

Izložba u Galeriji Doma omladine Beograda je Vaša osma samostalna izložba, dok je crtež glavno sredstvo Vašeg likovnog jezika od samog početka. Kojim se razvojim putevima kretao Vaš likovni izraz?

Danica Tešić: Nakon završenog fakulteta Primenjenih umetnosti, moje stvaralaštvo je bilo više likovno nego primenjeno. Crtež kao prapočetak, ostao je moj glavni medij, i verovatno će tako uvek biti, jer dok radim na nekom crtežu osećam se kao da radim najbitniju stvar na svetu. Za razliku od drugih likovnih i vizuelnih oblika izražavanja, crtež deluje direktno i momentalno te ščepa. Sa njim nema šale i trudim se koliko mogu da dam sebe na tom polju.

Kako biste opisali fazu u kojoj je nastao ciklus radova predstavljen na aktuelnoj izložbi?

Danica Tešić: Ciklus radova prikazan na izložbi „Horor romantika” u Galeriji Doma omladine Beograda nastaje od početka prošle godine. Crteži i objekti su se preplitali u toku rada. Jedno je pratilo drugo. Kada sam popunila atelje tako da nisam imala gde da se okrenem, shvatila sam da imam solidan materijal za izložbu. Ubrzo mi se sve složilo u glavi: priča, ideja, atmosfera.. Iz procesa samog rada idem ka konceptu, a ne obrnuto, tako da je rezultat u vidu izložbe bio prilično zadovoljavajući.

Preovlađujući motivi ili, bolje rečeno, oni koji nas najlakše uvlače u unutrašnji svet slike su realistično prikazani delovi skeleta ili njihove razigrane i poetično preoblikovane forme. Doživljaji su sasvim osobeni, ali moj lični, da uranjam u unutrašnji svet bića koji je materija istovremeno koliko i energija, i nezaustavljivi tok, je samo doživljaj koji otvara široko polje za dalja i drugačija iščitavanja i učitavanja.

Šta je za Vas glavni motiv, koje značenje on ima za Vas i da li možete da se setite trenutka kada je došlo do njegovog rađanja?

Danica Tešić: To je upravo i poenta kod dela i posmatrača, da se uroni, odnosno saznanje da mozeš da uroniš u neko delo i doživiš ga na taj način, otkriješ njegovu dubinu i izgubiš se u njoj malo. Kroz stvaranje se konstantno nadovezujem na prethodni rad, imam neki kontinuitet, to mi je iz nekog razloga bitno, da održavam tu neku nit koja se razvlači unazad tako da ako pogledate moje ranije radove vidite nadovezivanje, razradu, dodavanje i odbacivanje. Motive skeleta u isto vreme i želim i ne želim da prikažem. To su ostaci koji za mene pre svega imaju veliku likovnu i estetsku privlačnost. Tu se dešava onaj momenat u radu kada dolazim do nečeg uznemirujućeg i naglo ga sečem šarenim linijama, blagim površinama, izmišljenim organskim simbolima, fino upakovanim u razigranu formu. To je ta relacija – nežno i uznemirujuće, u jednom. Na svesnom nivou pre svega pratim likovne elemente, rad započinjem nabacivanjem površina, i to je taj nežni i ugodni deo rada – sam početak. Zatim namerno zakomplikujem situaciju. Zanimaju me delovi skeleta, organa, tela i udova koji se nadziru, koji na papiru gube svoju funkciju, pretvaraju se u izopštenu bezličnu formu. Kako kaže Man Rej u svom „Autoportretu”: „Osim lekara, sportista i zaljubljenih više se niko ne interesuje za anatomiju!“ Sve ostalo je igra i ona je ključni motiv.

Ukoliko bismo pričali o uticajima koji oblikuju i pokreću naš unutrašnji svet, šta biste mogli da navedete kao ključne ili najinspirativnije za ovaj ciklus radova?

Danica Tešić: Ako uzmemo to da je unutrašnji svet jednog umetnika u konstantnom nemiru, iz koga i dolazi potreba za stvaranjem, uticaji su tu da prođu kroz filtere. Neki se zadrže, neki odbace – svesno ili ne. Gledam da zadržim i upijem ono sto mi prija i što me tera da stvaram. Mogu da pričam o uticaju dva reda neke knjige, ili jedne scene filma, ili melodije neke pesme koju vrtim godinama. Hoću da kažem da nikada ne tražim inspiraciju. Na kraju se sve svodi na to da sedneš i radiš i zapravo izvučeš inspiraciju iz samog sebe. To jeste danas izazov posebno ako ste samostalni umetnik, da ne kažem umetnica, u Srbiji. Ponekad je potrebno da prođe neko vreme, da se okreneš i pomisliš: Odakle meni inspiracija za ovo? Svaka čast!

Sa skulpturama – objektima koji su sastavni deo postavke pravite zanimljiv obrt doprinoseći kreiranju jedne nove prostorne odrednice koja ima i fizički upliv u naš doživljaj kreiranog ambijenta. Šta za Vas predstavlja iskorak u pravljenju skulptura od različitih tkanina?

Danica Tešić: Svaki iskorak unosi neku svežinu u rad i razmišljanje, tako da mi je izuzetno prijalo pravljenje različitih skulptura/lutki/objekata. Mislim da sam prve objekte krenula da šijem za vreme korone. U to vreme nisam mogla potpuno da se izrazim u crtežu ili slici. Tu sam navikla na slobodu u svakom smislu, pa mi je bilo kakvo ograničenje smetalo. Tu kreće igra sa tkaninom! Bilo mi je bitno da napravim nešto svojim rukama, nešto što nema nikakvu upotrebnu vrednost. Recimo da je taj period početak eksperimentisanja sa objektima. Sticajem okolnosti, danas sam u poslu koji za sobom ostavlja predivne restlove tkanina, odnosno tekstilni otpad, i tu opet nastavljam svoj ciklus objekata jer sam prirodno došla do ideje da restlove ne bacam nego iskoristim za punjenje skulptura. Prvi objekat iz tog ciklusa jeste vreća. I to je došlo prirodno kao ideja. Sigurna sam da je svako od nas bar jednom poželeo da ima vreću za udaranje.

Za kraj našeg razgovora, šta biste voleli da kažete a da Vas nismo pitali?

Danica Tešić:  Za kraj neka ipak bude više romantike, bez horora. 🙂