[INTERVJU] Boban Jevtić, umetnički direktor Martovskog festivala
27.03.2017.
Poslednji dani marta obogatiće aktuelnu kulturnu ponudu srpske prestonice i novim, a 64. po redu izdanju Martovskog festivala – Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, koji će u periodu od 30. marta do 2. aprila, publici na uvid dati svoje osveženo ruho sa nizom novih sadržaja. Od ove godine Martovski festival održava se u organizaciji i svim prostorima Doma omladine Beograda i sa novim umetničkim direktorom, dramaturgom Bobanom Jevtićem.
Najdugovečnijeg filmski festivali kod nas fokusira se na domaću filmsku produkciju dokumentarnih, TV dokumentarnih, kratkih igranih, animiranih i eksperimentalnih filmova, postajući tako nacionalni festival u punom značenju te reči.
U slučaju Martovskog festivala nužno uvek pričamo o zamašnoj tradiciji, a kako se sa tradicijom uvek mora pažljivo baratati, koje su bile osnovne zamisli i postavke kada se pristupilo osmišljavanju ovog festivala?
Boban Jevtić: Krenuli smo od naoko jednostavne postavke – kako pomiriti i sjediniti to golemo nasleđe festivala, čije je ovo, evo, već 64. izdanje po redu i koji predstavlja najdugovečniji filmski festival u Srbiji, sa obrisima i darovima onog novog i nedavno pristiglog, i kako što celishodnije uposliti nemale prikazivačke i organizacione potencijale Doma omladine Beograda, u kome će se ovogodišnji u celosti odvijati. Uz pregršt želja i ideja, a duboko svesni mogućnosti i stvarnosti, došli smo do ove konkretne ponude – podosta novina i netakmičarskih segmenata, omaži preminulim autorima i naglasak na zaslužnim veteranima, i pre svega, oko sto odabranih filmova koja će publika biti u prilici da pogleda u samo četirii dana.
A na koji način se onda taj upravo pomenuti nacionalni karakter odražava na konkretnu ponudu ovogodišnjeg izdanja Martovskog festivala?
Boban Jevtić: Za početak smo krenuli od očigledne i i jednostavne istine – beogradska publika i gosti našeg glavnog grada tokom čitave godine bivaju barem u teoretskoj prilici da prate dokumentarni film kroz niz ozbiljnih i uspešnih manifestacija posvećenih mahom toj sorti filmova (tu su, podsetimo, Beldocs, Sedam veličanstvenih, Slobodna zona, a tu je delom i FEST), a naš je festival naglaskom na tom nacionalnom krovnom okviru osnažio i proširio tu ponudu, i, naravno, pružio dodatnu podršku ovdašnjim autorima koji neretko stvaraju zanimljiva i vredna dela i u produkcionim neuslovima. U tom smislu, četiri dana u kome će samom centru ovako mnogoljudnog grada u žiži interesovanja biti prevashodno ovdašnji stvaraoci u oblasti kratkog, eksperimentalnog, animiranog i dokumentarnog filma različitih metraža čini se kao minimum pažnje koje autori i njihova dela zavređuju.
Izvesna novina je i upadljivije prisustvo eksperimentalnog filma u programu ovog izdanja festivala?
Boban Jevtić: Da, polaznim kategorijama (kratki igrani film, dokumentarni film u trajanju do i preko 50 minuta, animirani film) sada je pridodat i segment koji je usredsređen na eksperimentalni film i video art. U festivalskom smislu, na nekom zamašnijem organizacionom nivou, pomenuti vid stvaralaštva nekako je poslednjih godina ostajao u zapećku, iako je sve više autora iz Srbije koji svojim delima iz ovog domena privlače i pažnju inostranog festivalskog sveta. A uz to, poetika eksperimentalnog filma poslednjih je, recimo, desetak godina unazad izvršila uočljiv uticaj i prodor unutar poetike arthaus filma radikalnije provinijencija. I na to smo želeli da ukažemo dodavanjem te selekcije, uvereni da u Beogradu ima i dovoljno publike i radoznalosti i za takve gledalačke izazove.
Sudeći po izboru filmova kojima ćete otvoriti Martovski festival, vodilo se računa o tradiciji i baštini, kao i zaslužnim autorima, zar ne?
Boban Jevtić: Upravo tako, svesno smo odabrali baš autobiografski dokumentarac Ljubiše Samardžića, Panta rei, za svečano otvaranje festivala, u četvrtak, 30. marta, a pre njega biće prikazan još jedan premijerni film još jednog zaslužnog i iskusnog autora – u pitanju je kratki (osmominutni) film Puriše Đorđevića nazvan Bunker 93. Moramo negovati svest da film kao ni svet u kome živimo ne počinje sa nama i našim dometima, te s tim u vezi na sjajnu filmsku tradiciju ove zemlje podsećamo i nagradom za životno delo za neumornog dokumentaristu, Miroslava Batu Petrovića, kao i omaž-programima, kojima ćemo se nanovo osvrnuti na delić stvaralaštva i još jednom se zahvaliti dvojici autora koji su nas nedavno napustili – Krsti Škanati i Lazaru Stojanoviću.
S druge strane takmičarskim programom dominiraju ostvarenja mlađih i mladih autora…
Boban Jevtić: I sam film, kao medij, svih ovih godina, ponekad i neznano kako, zadržavao je mladalački duh i tu svoju, čini se, nepokolebljivu i neuništivu mladalačku bit. Stoga ni ne bi trebalo da čudi, premda je reč o potpunoj slučajnosti, odnosno, selektorskom odabiru unutar stotina prijavljenih filmova, što tom kategorijom kratkometražnog filma, ovog proleća dominaraju radovi mlađih i mladih autora. Kao što će publika moći sama da se uveri, u podosta slučajeva je evidentno da je kratki metar dobro promišljen i ciljani izbor autora, što onda ta dela čini dodatno intrigantnim, jer, podsetimo, današnji kratki metar nekada, na početku evolucije filma zapravo je bio izvorni i poželjni gabarit kada je minutaža u pitanju. U međunarodnom programu, pak, ponudućemo uvid u domete autora, takođe mlađih generacija, sa čak tri kontinenta, premda će pažljiviji gledaoci brzo primetiti da su se i na tom, nazovimo ga tako, planetranom nivou izvesne teme nametnule kao zajedničke i dominantne. U pitanju su identitetske nedorečenosti i borbe, poriv za društvenim angažmanom i potreba za prevazilženjem mahom nametnutih ili ponekad i samonametnutih međa.
Pomenimo i specijalni program, za njega su odabrana ostvarenja na teme i o junacima koji su bliski ovdašnjoj publici. Da li je to bio krovni koncept za taj deo programa?
Boban Jevtić: Očekujem veliko interesovanje publike za taj deo programa, jer sva ta tri filma tiču se ovdašnjih kulturoloških i socioloških tropa i pojedinaca koji i dalje pripadaju ovom kulturnom prostoru; reč je o dugometražnim dokumentarnim ostvarenja Trst, Jugoslavija Alesija Bozera, Svaka dobra priča je ljubavna priča Rajka Grlića i Matjaža Ivanišina, te Prostor između: Marina Abramović i Brazil Marka del Fiola.
Martovski ove godine prisutnim autorima i gostima nudi i ponudu radioničarskog, esnafskog i muzičkog programa, šta se time dobija?
Boban Jevtić: Jednostavno, dobijamo na prilici da festival postavimo i iskoristimo i kaso mesto susreta i stručnog usavršavanja, a potom i zabave. Ponuđene radionice pružaju šansu učesnicima da se barem delimično upute i usavrše u čak sedam zanimljivih i relevantnih tema za stvaranje i rad na filmu danas; tu su: uloge scenariste u dokumentarnom filmu, kreativne upotrebe arhivskog materijala, izvora finasiranja dokumentarnog filma odnosa nezavisne produkcije i javnih televizija, osnove storiborda i dubine i prostora na platnima… Moraću da sam pomernem i program događanja koje smo naslovili Filmske stolice, a gde će od 14 do 20 časova svakog dana domaći autori biti na raspolaganju prisutnima za kratak razgovor, razmenu mišljenja ili saveta. Osim toga, obezbedili smo i neformalnije koncipirane razgovori sa prisutnim autorima prikazivanih filmova, kao i podprogram nazvan Speed Introduction: Festivals Meet Festivals, gde smo kao osnovni cilj zacrtali umrežavanje svih važnih domaćih festivala i trening programa u oblastima dokumentarnog i kratkometražnog filma danas. I na kraju dana, nakon filmova i te silne priče o filmu i filmskoj profesiji, red je i da predahnemo, otud bogat i šarenolik muzički program svih festivalskih večeri.
Za kraj, zašto baš Dom omladine Beograda kao dom za sve programe festivala ovog proleća?
Boban Jevtić: Dom omladine Beograda, vitalno i vibrantno središte kulture u samom centru grada, od početka se nametnuo kao najlogičniji izbor. Ponajpre, Dom omladine sa nizom multifunkcionalnih prostora pod jednim krovom pravi je dom za jednu ovako razmahanu i široko koncipranu festivalsku manifestaciju, ali ne smemo zanemariti i činjenicu da upravo Dom omladine, koji već i sam po sebi spaja tradiciju i već pomninjeni duh novog i svežeg, i u metforičkom smislu nudi savršenu rimu za ono što je naš organizacioni tim želeo da postigne višekrakim konceptom o kome smo upravo pričali.
Razgovarao: Zoran Janković