[INTERVJU] Autori izložbe “Terrestrial oddities 2” [ИНТЕРВЈУ] Аутори изложбе "Terrestrial oddities 2"

Do 29. oktobra u Galeriji Doma omladine Beograda posetioci mogu da pogledaju izložbu ’’Terrestrial oddities 2’’ grupe autora koju čine: Marija Avramović i Sam Tvajdejl, Gorana Bačevac, Nadežda Kirćanski, Martina Petrović, Slavica Obradović, Igor Ripak, Jana Vasiljević i Nebojša Yamasaki-Vukelić. ’’Terrestrial oddities 2’’ je projekat koji čine radovi u različitim tehnikama, koji se povezuju u ambijentalnu i narativnu celinu kroz zvučnu instalaciju i prateći tekst. Teme koje okupiraju umetnice/ke su svet nakon čoveka, lični i kolektivni odnosi prema stvarima u nestajanju, i forme otpora i eskapizma.

Autor svih fotografija: Igor Ripak

 

Izložba ’’Terrestrial oddities 2’’ nastala je kao odraz zajedništva devet umetnica i umetnika, zahvaljujući rezidencijalnim boravcima u Nemačkoj (2019.) i Crnoj Gori (2021.) koji su vam omogućili intenzivno povezivanje i bliskost. Pozitivne reakcije na vašu izložbu govore nam u prilog tome da je izvestan uspeh kada se ljudi udružuju poštujući jedinstvenost svakog pojedinca i princip pluraliteta. 

 

Šta za vas lično i kao umetnike znače rezidencijalni programi, koje i kakve uvide su vam omogućili i na koje sve načine obogatili ili promenili vaše individualne umetničke prakse?

 

MARTINA: Meni su lično uvek doneli nesto novo, bilo da je to novo pitanje ili preispitivanje u umetničkoj praksi, ili nove kontakte i saradnje… Smatram da  je dobro promišljati, sagledavati i preispitivati probleme sa drugim umetnicima, ali i ljudima iz drugih sfera (nauke, aktivizma, arhitekture, psihologije,…) i razmenjivati tačke gledišta, interesovanja i prakse. Kolaboracije otvaraju mogućnost istupanja u neočekivano.

SAM: Lepo je i što takva vrsta boravka omogućava i neformalnu razmenu između ljudi koji će potencijalno raditi zajedno, posebno ako dolaze iz različitih oblasti.

 

 

GORANA: Mislim da je druženje ključno kada su u pitanju ovakve saradnje. Nekako je uvek najprijatnije kada je atmosfera opuštena i kada možemo bez suzdržavanja da delimo  razmišljanja i ideje u nekom potpuno novom okruženju.

MARIJA: S obzirom da ne živimo svi u istoj državi, mislim da je za TO2 bilo ključno da se svi sretnemo i spontano sinhronizujemo.

SLAVICA: Svaki program, kao i izmeštanje iz neke svakodnevne situacije mislim da pozitivno deluje na stvaranje i otvara nove perspektive.

NEBOJŠA: Zajedničko vreme omogućilo nam je da se pojave kolaborativni radovi – Marija i Sam sarađuju od ranije, ali ovog puta se desila i saradnja između Nađe i Igora u vidu rada “Roki Filipović”, zvuk na kome smo zajedno radili Sam i ja, pri čemu je i Igor učestvovao u prikupljanju zvučnog materijala; Samova poetična priča “Oditi”, koja se nalazi u katalogu umesto klasičnog kustoskog teksta, suptilno referiše na sve naše radove i teme o kojima smo razgovarali.

 

Koji su rezidencijalni programi na kojima niste bili, a želeli biste da budete, i koje programe biste preporučili mlađim kolegama?

MARTINA: Ja nisam bila na nešto mnogo rezidencijalnih programa, a uglavnom sam bila pozvana na neke organizovane od strane prijatelja, kolega i poznanika. Volela bih da posetim  sve rezidencijalne programe koji su plaćeni :). Preporučila bih AAiR u Antwerpenu, Saari u Finskoj, za njih znam da imaju jako dobre uslove za umetnike, ali verujem da ih ima još mnogo za koje nikad nisam ni čula a fantastične su. Ja aplikacije nalazim na stranici fully funded residencies, ili mi neko od drugara umetnika prosledi nešto kad im se čini da se uklapa u moja interesovanja. Druga opcija je samoorganizacija, okupljanje grupe umetnika i snalaženje, ali tu su naravno uvek problem finansije i vreme.

 

Svesni smo neodrživosti sveta u kojem danas živimo, ekološke, energetske, ekonomske i društvene krize. Naša skepsa prema projektima drugačijeg i boljeg društva velikim delom uslovljena je propašću religioznih, društvenih i političkih ideala koji su tokom dvadesetog veka pretrpeli neuspeh i koji su zamenjeni jedinom preostalom ideologijom Zapada: neoliberalizmom i njegovom nepokolebljivom verom u slobodno tržište. Ono što vaš projekat čini drugačijim jeste postojanje vere i nade u novi početak. 

 

Koji su izvori vašeg entuzijazma?

MARIJA: Ja entuzijazam nalazim u kvalitetnim saradnjama i odnosima.

MARTINA: Slažem se sa Marijom, kvalitetni odnosi kako sa ljudima tako i sa okolinom, prirodom,… mi daju snage da idem dalje. Takođe radoznalost je jak pokretač kada nešto ne razumem u potpunosti, pokušavam da ”problem” sagledam kroz umetničku praksu.

 

 

 

Kakav bi bio vaš željeni novi početak?

MARTINA: Teško je reći, ili uopšte zamisliti svet bez kapitalizma. Možda neko okruženje gde su empatija i ljubav najcenjenije odlike, a teži se ka diverzitetu a ne monokulturi.

SLAVICA: Ne znam da li je to vera u novi početak, jer smo svesni da nije moguće krenuti od  nule, više je ukazivanje na pozicije u kojima se nalazimo, promišljanje kako delovati u istoj, možda čak i pronalaženje pozitivnog u datoj situaciji. Lično me zanima upravo ukazivanje o mogućim promenama stava, o pronalaženju entuzijazma u ranjivim situacijama.

NEBOJŠA: Teško je zamisliti svet bez kapitalizma, ali je nekad sigurno bilo teško zamisliti i svet bez feudalizma, ili robovlasništva… Čini mi se da, više od toga, postaje teško zamisliti nastavak kapitalizma, ali i uopšte nastavak modernih formi življenja, proizvodnje, stanovanja, itd. Novi, zaista novi početak, verovatno sadrži u sebi neku nasilnost i katastrofičnost, ali šta donosi u pozitivnom smislu, to je nešto što je uvek izvan mogućnosti naše imaginacije, ili bar nije nešto što možemo zamisliti tek tako. Meni je zanimljiva mogućnost da se umetnost bavi ovom vrstom granice, bez pretenzija da je pređe, jer i nije opremljena za to.

Čini mi se da je u radovima Marije i Sama, kao i kod Gorane, naročito važan taj pokušaj direktnog zamišljanja novih svetova sa izmenjenim zakonitostima, itd.

 

 

MARIJA: Daaa, nama je jako zabavno ‘svetovanje’ (worlding), a programi koji se koriste za pravljenje video igrica su jedan od naših pristupa. To nisu predlozi potencijalnih realnosti, već upravo eskapizam, istraživanje fikcije, povezivanje različitih načina naracije. A pričanje priča nam omogućava zabavu, učenje, razmenu, utehu, podsećanje, povezanost…

GORANA: Martina spominje empatiju koju i sama smatram ključnom za napredak svakog društva. Takođe, novi početak vidim i kao ishod borbe za očuvanje naše planete, borbe protiv zagađenja i krajnje eksploatacije svega što je ona bila u stanju da nam pruži. Trudim se da svojim akvarelima na ovo skrenem pažnju tako što upotrebom nežnih pastelnih boja prikazujem nove svetove i moguće budućnosti koje nisu ni najmanje nežne i mirne. To su budućnosti na koje pokušavamo da ne mislimo, trudimo se da brigu o njima prepustimo drugima i na taj način ih u mislima bojimo pastelnim bojama. Takav način razmišljanja, međutim, neće nam doneti ništa, budućnost će ostati jeziva ma kojom je bojom obojimo ukoliko svako od nas svojim primerom ne doprinese promeni stava celokupnog društva.

 

Vaša profesija vam donekle omogućava periode mirovanja koji su nam neophodni da bismo bili u stanju da dublje razmišljamo o sebi samima i o svetu. Danas smo, posebno u gradskim sredinama, svesniji potrebe i nužnosti za osamljivanjem kako bismo održali glavu iznad bujične vode. Elemente eskapizma, ali ujedno i optimizma i poetičnosti možemo naći u radovima: ’’Meni to deluje ok’’, ’’Supreme’’, ’’Agro Kultura’’, ’’Warm place inside’’ i akvarelima Gorane Bačevac. 

 

Da li se u osamljivanju istovremeno krije i opasnost od odricanja od participativne uloge građanina, a samim tim i društvene odgovornosti koju ima svaki pojedinac?

Šta po vama umetnost treba, može ili mora da ponudi u ovom trenutku?

MARTINA: Može da ponudi postojanje alternativnih realnosti, alternativnih narativa i mogućnost transformacije.

SLAVICA: Nisam sigurna da nam naša pozicija istinski omogućava ovu privilegiju. Mislim da umetnost ne mora i ne treba ništa nužno, ali da može da ponudi integrisanje kroz sličnosti u sagledavanju. Društvena odgovornost se može odvijati na mnogo načina, kroz umetnost mislim da se mogu markirati određeni društveni statusi ili situacije na koje želimo uticati.

GORANA: Slažem se sa Slavicom, ne bih rekla da naša profesija automatski omogućava tu privilegiju. Međutim, kada nam se za to ukaže prilika ne vidim nikakvu opasnost u osamljivanju koje lično ne doživljavam kao odricanje od participativne uloge građanina, već mislim da je ponekad neophodno kako bi se dobro promislilo o stvarima koje se dešavaju oko nas i kako bi na neki način moglo da se reaguje ili da se skrene pažnja na trenutne ili buduće probleme. Distanca koju nam osamljivanje pruža omogućava nam da sa distance osmotrimo društvene pojave i da na njih odreagujemo kroz određeni medij sa dozom objektivne kritičnosti koju bez povlačenja iz društva ne bismo mogli da postignemo. Takođe, iako smatram da umetnost može da pruži utehu, smatram da je njena uloga daleko kompleksnija. Svoju umetnost vidim kao poziv posmatraču da se distancira od sadašnjosti i svoje svakodnevne realnosti i da svet oko sebe sagleda kroz zajedničko stanje našeg društva i čemu nas u budućnosti ono vodi.

 

 

NEBOJŠA: Za mene je dilema ovo – koju god pozitivnu društvenu ulogu da pripišemo umetnosti, deluje mi da postoje neke druge discipline ili akteri koji ovu ulogu vrše na mnogo uverljiviji, artikulisaniji, efektniji način – društveni pokreti, naučne discipline, teorija, političke organizacije, forme popularne kulture, muzika, film… Možda u jednom trenutku treba sasvim odustati od ideje da umetnost danas ima nešto da ponudi društvu, da bismo videli šta je to što zapravo radimo.

MARIJA: Umetnost igra bitnu ulogu u obrazovanju, kroz radove često vidimo kritičko mišljenje, političke stavove, ali slažem se da postoje dosta direktniji načini za prenošenje aktivističke poruke – ako je to ono što je u prvom planu. Takođe, mislim da društveno korisna poruka ne mora uvek da bude tema samog rada, već se ona čita i prenosi kroz način rada, kroz radnu etiku, način komunikacije i umetnika i kulturnih i obrazovnih institucija. Slažem se i sa Slavicom da umetnost nikad ne mora, a da društvena odgovornost leži i u pravljenju izbora sa kim i na koji način sarađujemo. Svi učesnici umetičke scene šalju poruku svojim izborima, selekcijama, ulaganjem vremena, novca, prostora…

 

Da bismo iznedrili novi početak potrebno je da se suočimo i pomirimo sa prošlošću, imamo viziju budućnosti, jasno nam je kuda želimo da stignemo, zašto i kako želimo izvesnu promenu. Tek kada pomirimo te dve dimenzije možemo da se nadamo da ćemo biti kadri da dođemo do novog saznanja u sadašnjem trenutku.  U radovima ’’Moramo da razgovaramo’’, ’’Uzbuna za besnilo’’, ’’The Last Straw: Poricanje i Pogađanje’’ i ’’The Last Straw – 4. faza: bes’’ pozivate na suočavanje, budnost, povezivanje i udruživanje.

 

Recite nam nešto više o procesima nastajanja samih dela i procesima na koje oni pozivaju?

MARTINA: The Last Straw rad započet je u Belgiji pre dve godine i još uvek je u toku. Ideja koja pokreće rad jeste žalost za propadanjem životne okoline. Prostor žalosti je tepih satkan od iskorisćenih plastičnih slamčica, koje sam sakupljala dve godine radeći u baru, na trgu Marnixplaats, u Antwerpenu gde sam živela i radila protekle 3 godine. Ciklus ima 5 delova oformljenih prema 5 faza žalosti: poricanje, pogađanje, depresija, bes i prihvatanje. Za svaku fazu vezan je poneki tradicionalni ritual, dekonstruisan i prilagođen ovom specifičnom polju žalosti koji aktivira prostor. Tako se za prvu fazu poricanja, na tepihu održao ritual pranja tepiha alkoholom, za fazu pogađanja odigrao se ritual naricanja, a za bes trešenje tepiha. Ideja ovih parcipativnih rituala je da otvore mogućnost suočavanja sa nečim, što smo izgubili ili ćemo tek izgubiti zbog kriznih vremena u kojima živimo, a nismo još uvek spremni da to prihvatamo. Bilo da su to neke navike koje ćemo morati da napustimo, okruženja, ideje, takođe se otvara mogućnost da žalimo za ostavljanjem za sobom nečega što nije nužno ni bilo dobro za nas. Ritual nam omogućava da osvestimo svoj gubitak, da ga podelimo i dozvolimo sebi da tugujemo za njim, kako bismo mogli svoju žalost da transformišemo, prihvatajući prošlost ili trenutno stanje i stvarajući prostor za budućnost.

 

 

NEBOJŠA: Ideju za crtež Moramo da razgovaramo dobio sam nakon jednog razgovora sa svojim partnerom, gde smo konstatovali da se, otkako je počela pandemija, generalno kvalitetnije i više družimo sa ljudima, razgovori su sadržajniji, intiminiji, iskreniji. Tako mi je palo na pamet da nacrtam jedan par koji bleji na terasi i razgovara dok se cela zgrada ruši. Mislim da definitivno postoji neki savremeni osećaj političke/socijalne paralisanosti i nemoći, gde što više znaš o svemu što se dešava više imaš osećaj da ne možeš ništa da uradiš sem da pričaš o tome. Sa druge strane, to je situacija u kojoj postoje mnogi razgovori koji treba da se dese, koji su suočavajući, negujući i lekoviti.

MARIJA: Upravo – u procesu pravljenja ovih radova, ali i u okvirima našeg zajedničkog rada i boravka, ja prepoznajem dosta negovanja, u duhovnom, intelektualnom ili fizičkom smislu. Vraćam se na prvo pitanje, ali jedan od bitnih delova naše rezidencije (TO1 i TO2) bilo je i spremanje hrane zajedno. Imam utisak da postoje rituali koji su bitan deo procesa, iako oni nisu uvek vidljiv deo izloženog rada, a rezidencije nam to omogućavaju. Sa druge strane, u Martininom performansu taj proces se nastavlja i postaje vidljiv, participativan, pažljivo vođen.

 

Svedoci smo fenomena izrade spomenika ikonama popularne kulture, konkretno statue Boba Marlija u Banatskom Sokolcu 2008. i statue Rokija Balboa u Žitištu 2009. U okviru vaše izložbe predstavljen je rad pod nazivom ’’Roki Filipović’’ Nadežde Kirćanski i Igora Ripaka koji objedinjuje dve ličnosti i predstavlja printove postojećih skulptura Rokija Balboe u Žitištu i Spomenika borcima Revolucije u Valjevu koji je inspirisan fotografijom Stjepana Steve Filipovića, a koja je nastala neposredno pred njegovo vešanje u istom gradu 1942.

Da li vaš rad govori o neprestanoj potrebi društva za herojstvom i idealima, borbi za bolje, pravednije i smislenije društvo, o neophodnosti prkosa i otpora, i istrajnosti i upornosti ukoliko želimo i težimo boljem svetu?

IGOR: Mislim da kao društvo imamo ozbiljan problem sa našim identitetom,  u konstantnoj smo potrazi i procesu domaštavanja istog, a javni prostor (pa i budžet) trpi u tim našim lutanjima.

Spomenici Filipovića i Rokija su samo dva takva primera šizofrenije u javnom prostoru. Uvezuje ih gest ruku dignutih iznad glave, u slučaju Filipovića to je simbol požrtvovanja pojedinca  zarad dobrobiti mnoštva. Nasuprot tome, Rokijev lik za mene predstavlja  pojedinca nastalog procesom tranzicije koji slavi individualizam u ključu “svako je svoje sreće kovač”. Rokijem Filipovićem nismo želeli da romantizujemo prošlost, već da problematizujemo sećanje na nju i suočimo sa, možda baš tim, nadama u bolju budućnost (koju nam tranzicija nije donela iako je obećavala).

Jak, odlučan, racionalan, grub, sve su to atributi ovakvog individualizma bez kakvog kapitalizam ne može, ali su i odrednice koje definišu mušku figuru u patrijarhalnom drustvu.

 

 

NADEŽDA: Rekla bih da naš rad teži da sukobi dva maltene identična herojska gesta koji iza sebe nose potpuno drugačiji ideološki kontekst. Stjepana Stevu Filipovića karakteriše vrlo apstrahovana forma koja je rađena po uzoru na spomenutu fotografiju, dok Rokija Balbou vidimo opisanog izuzetno deskriptivnim vajarskim jezikom, punim detalja i iskliznuća iz karaktera heroja iz filma. Čini mi se da se te dve ravni, ideološka i formalna, na neki način poklapaju. Uprkos tome što jedna govori o žrtvi pojedinca za kolektiv, a druga pripada individualističkom narativu gde se fiktivni heroj žrtvuje da bi postigao sopstveni maksimum, obe priče proizlaze iz konteksta radničke klase. Meni je bilo uzbudljivo da sa Igorom razmišljam o ideji herojstva i požrtvovanja u današnjem kontekstu, poredeći ta dva gesta (ili pre držanja) koja su u svojoj prirodi eksplicitno maskulina i herojska. Nisam sigurna da ta neka „nova borba“ može da podnese još nekog heroja, pre sam mišljenja da su prakse malih, „nevidljivih“ borbi nešto čime treba svi da se bavimo.

 

 

*****************

Galerija Doma omladine Beograda

Radno vreme: utorak-subota od 12:00 do 21:00;

nedeljom od 12:00 do 18:00; ponedeljkom Galerija ne radi.

Komentari