Foto: Anja Tončić

 

Kako i sam naziv projekta Parallax (prividno pomeranje posmatranog objekta usled promene položaja posmatrača) govori, izloženi radovi nas svojom vibrantnošću i višeslojnošću pozivaju da iskoračimo iz svojih uobičajenih okvira menjajući ugao posmatranja. Otkrivanjem delova, slika i fenomena dobijenih kroz procese naučnog istraživanja čestica, a koji su prevedeni u individualno i lično, stupamo u mikrokosmos koji nam otvara mogućnost daljeg poimanja univerzalnog. Anja Tončić postiže bogatstvo vizuelnog izraza isključivo nijansama crne i sive boje uz sudelovanje beline samog platna. Pred nama je izrazito vredna i predana umetnica čije je stvaralaštvo utemeljeno na znanju, veštini, neprekidnom preispitivanju i istraživanju.

 

Impozantan je broj Vaših grupnih i samostalnih izložbi od trenutka kada ste se opredelili za umetnički poziv. Kako bi čitaoce bolje upoznali sa Vašim stvaralaštvom, recite nam kako je do sadašnjeg trenutka tekao Vaš umetnički razvoj?

Anja Tončić: Potičem iz porodice ekonomista i sve do samog upisa na Fakultet likovnih umetnosti i moj put je tekao ka analitičkoj sferi, iako sam od malena, laički i iz urođene potrebe, svakodnevno težila crtanju i modelovanju, bilo mi je jasno da je potreba za kreativnim iskazom daleko više od hobija za mene te sam nakon 3. godine intenzivnog gimnazijskog obrazovanja u domenu matematike, fizike i društvenih nauka odlučila da rizikujem i probam da se prijavim na prijemni ispit na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu (FLU) iz radoznalosti i bližeg upoznavanja sa takvim načinom prakse. Bila sam veoma iznenađena kada je profesorska komisija fakulteta moj rad uvrstila kao dovoljno kvalitetan za studiranje na budžetu te sam donela za mene tada radikalnu odluku da napustim egzaktno obrazovanje na neko vreme i upustim se u umetnost. Ta odluka mi je donela mnoge tenzije i izazove, u potpunosti je redefinisala moj karakter i kognitivno razumevanje, ali me nikada neće razočarati, iako je mnogima bila šok.

 

 

Foto: Anja Tončić

 

Okvir u kojem je nastao projekat Parallax je specifičan i samim tim odstupa od nekih uobičajenih obrazaca. Bilo bi zanimljivo da se vratimo unazad, na začetak same ideje i razvojni proces kroz saradnju sa ITP-om (Institut za teorijsku fiziku) u Beču.

Anja Tončić:Od početka studiranja umetnosti, konkretno slikarstva, moj pristup radu je bio pun isprobavanja sa tradicionalnijim tehničkim pristupom samom mediju i motivima koji su se mahom smenjivali relativno brzo, nakon što bi ispunili nekoliko serija papira i platna. Moje slike i crteži su tokom diplomskih i master studija bili sa dosta ličnim pristupom i gotovo psihološkom strukturom u korišćenju vividnog kolorita i jakih, pastuoznih poteza u ulju i grafitu/uglju. Nakon završetka diplomskih studija pre 3 godine, desilo se emotivno prezasićenje u takvom principu likovnog izraza kao i sumnja u određene nesvesne efektizme u koje slikarska praksa može da ode bez jasnog udela samog umetnika i javila se nužnost ka preispitivanju mojih sopstvenih granica, kao i potreba za konačnom motivskom celinom koja će sumirati moja razmišljanja i težnje ne samo o upotrebi medija već o elementarnom pitanju funkcionisanja i stvaranja univerzalnih sistema rušenja i rađanja na mikro-nivoima.

 

Foto: Anja Tončić

 

Tokom master studija slikarstva, moje pređašnje znanje i način logičkog promišljanja je krenulo iznova gotovo invazivno da se upliće u moje likovno razumevanje, tu kreće i moja saradnja sa ITP-om u okviru Univerziteta tehnike u Beču gde sam bila pozvana kao saradnik za vizuelne eksperimente za istraživanje fenomena izazvanih Dalamberovim paradoksom koji sam dve godine istraživala samoinicijativno i poslala im na reviziju. Moje zajedničko istraživanje sa Institutom se od 2019. godine dalje razvija u polju refrakcija, stereoskopije, elektromagnetne indukcije, fizike talasa i aerodinamike… svega onoga što istovremeno interpretiram u likovnom jeziku izvan bilo kakvih laboratorija instumenata izbegavajući simulacije.

Projekat Parallax je sumiranje radova nastalih pod takvim okolnostima i tim uticajem, ali bez nametanja analitičkog zadatka recipijentu/posmatraču, izložba nije niti treba da bude čas fizike već stalna improvizacija koju nameravam da pronađem u manevru crtanja nastojeći da tretiram sferu egzaktnog kao ogromno polje varijabilnosti i predmet neophodnog individualnog iskustva, otvorenog za dalju komunikaciju i delovanje.

 

Foto: Anja Tončić

 

Treba naglasiti da je za temeljniji doživljaj Vašeg rada poželjan neposredni kontakt. Ukoliko bismo zaključak donosili samo na osnovu fotografija radova promakla bi nam slojevitost i kompleksnost procesa njihovog nastanka. Recite nam nešto više o Vašem osobenom postupku građenja slojeva na radovima.

Anja Tončić:  Kao što je koleginica sa ITP-a, Isidora H., primetila o mom radu pri pisanju teksta za prateći katalog izložbe kao neko ko je teoretski fizičar, a ne istoričar umetnosti, u svojoj praksi nakon dugog perioda jakog kolora i reljefnih pastuoznih formi koristim monohromatsku skalu, koja kreira međuodnose svetlosnih vrednosti, slične onima koje u muzici poznajemo kao kompoziciju u akustičnim relacijama; to jest, sastav univerzalnih sistema, nezavistan od jednog narativa, dogmatizma, deskripcije ili spektakla materijalnih usiljenosti. Stoga, redukcija u samom tehničkom manevru je postala nužna pri potrebi prikaza i prenošenja procesa kao što su ritam, oscilacija i svetlost. Ranije insistiranje na mahom izvorno uljanim bojama već nekoliko godina zamenjujem na stalnom uobličavanju i razobličavanju crtačkog procesa baziranom na čistom pigmentu (copic ink refillers uglavnom) razređenom alkoholima i medijumom poput Liquin-a da bih dobila suptilne gradacije na papiru i platnu koje su poput tehnike izmenjenog akvarela ali bez razarajućih i nestalnih komponenata vode.

 

 

U vašim radovima naglasak nije na apstrakciji, niti na reprezentaciji, već na vizuelizaciji uticaja podataka i njihovih odraza, a kroz prizmu Vašeg neposrednog iskustva i sećanja. Koja je vaša trenutna preokupacija u teorijskom i praktičnom smislu?

Anja Tončić:  Na teorijskom i statističkom novou se u okviru tima kolega trenutno bavim Jang–Milsovim postojanjem/masovnom prazninom, koji se smatra nerešenim matematičkim problemom, te će takva hipoteza zasigurno izazivati i moje likovno stanovište iznova kako napredak u eksperimentisanju dalje bude tekao. Na praktičnom nivou, crtanje neće prestati da me fascinira više u odnosu na sve varijante inter-medija. Crtež se može smatrati naizgled statičnim postupkom u vizuelnim umetnostima, a ipak direktno angažuje i jasno odražava umetnikovu sposobnost da uspostavi i kontroliše odnose između posmatranja, refleksije, evaluacije i materijalizacije.

 

 

Koje ličnosti iz sveta umetnosti Vas inspirišu?

Anja Tončić:  Sve one ličnosti koje spremno prihvataju i prevazilaze greške i postupke prostorno-vremenskih tenzija i time utiru put za inovaciju i izmenjenim stanovištima u odnosu na status quo. Kroz skoriju istoriju su mi inspiracija godinama bili i ostali umetnici poput Laslo Moholi-Nađa, Naum Gaboa, Edne Andrade, Jesus Rafael Sotoa, Milton Becerra, Ginter Ueckera,… ne toliko radikalni niti skandalozni u svojim praksama, već mahom promišljeni, vispreni, gotovo tihi, ali uporni, nekonvencionalni i razornog uticaja.

 

 

Da li imate preporuku za knjigu, film, predstavu ili izložbu; neki sadržaj koji je na Vas ostavio dubok i dugotrajan utisak?

Anja Tončić:  U leterarnom smislu, uprkos nikad objašnjenom klišeu koje obmotava ovaj naslov poslednjih decenija, veliko delo kojem se često iznova vraćam u fragmentima u želji za efektnom mišlju a ne senzacionalnim zapletom, je U potrazi za izgubljenim vremenom Marsela Prusta, koje me uvek podseća de je kontinuitet vremena sadržan u diskontinuitetu čulnih predstava. Takođe, skrenula bih pažnju na talentovanu mladu beogradsku umetnicu, Dunju Ožegović, koja se iz slikarskih voda upustila u poeziju i sa pravom privlači mnogo pažnje svojim britkim rečima koje su unikatni direktni odraz njene vizuelne umetnosti

U smislu savremene kinematografije preporučujem opuse Pedra Coste, Alise Rohrwacher, Džulije Ducournau, Klemon Cogitorea…

U eri imperativa da umetnost bude značenjski prozirna te samim tim korisna i upotrebljiva, osvežavajuće je odbijati kompromise i to će mi lično ostavljati najdugotrajnije utiske u svakom obliku izraza.