[INTERVJU] Aleksandar Đukić, muzičar: “Biti originalan u izvođenju bluza je naša najveća ambicija”

MONDAY BLUES, serijal low-noise bluz koncerata u organizaciji Doma omladine Beograda,  prešao je dug put od svog premijernog predstavljanja publici u maju 2017. godine. Tokom desetina nastupa u centralnom holu i na Zidiću DOB-a, Aleksandar Đukić (bas i glas) i Bojan Vulin (gitara i glas) su bez kompromisa redefinisali suštinu bitisanja bluza na beogradskoj muzičkoj sceni, smelo uvodeći u svoje nastupe gotovo tribinski sadržaj. Đuka i Bojan otvorili su novu, letnju sezonu na Zidiću DOB 4. jula, a publika će imati priliku ponovo da ih čuje narednog ponedeljka, 11. jula od 20 časova na Platou Milana Mladenovića.

Foto: Sonja Žugić

 

Dom omladine Beograda organizuje koncertni serijal MONDAY BLUES od 2017. godine, a Vi i Bojan Vulin postali ste neka vrsta „rezident dua“ ovog programa. Šta je, po Vašem mišljenju, ono što ovaj program učinilo popularnim kod domaće publike i da li možete da izdvojite neko posebno sećanje sa prethodnih nastupa?

Aleksandar Đukić: Da, krajem maja meseca 2017. godine smo započeli serijal MONDAY BLUES koncerata sa vrlo skromnim i ležernim ambicijama: da sviramo muziku koju volimo, nadajući se da će se naći makar neka publika kojoj će se to svideti. A dogodio se najbolji mogući scenario, ljudi su posvećeno počeli da redovno dolaze na MB u sve većem i većem broju. Neki od njih su čak prisustvovali na svim našim nastupima, od samog početka pa sve do danas!!!

 

Prošlog ponedeljka otvorili ste novu MONDAY BLUES sezonu na Zidiću DOB, kakvi su utisci i da li se publika uželela susreta sa vama?

Aleksandar Đukić: Bilo je to zaista predivno veče! Svirali smo ovaj program na zidiću DOB-a prvi put posle godinu dana pauze i dobili smo ekstremno dobru reakciju publike. Najlepše u ovome što radimo je kada vam posle nastupa prilaze ljudi i kažu da nikada u životu nisu bili na bluz nastupu, pa čak ni slušali bluz, a da posle našeg jednočasovnog nastupa imaju utisak da je to najbolja muzika na svetu.

 

Vaši nastupi su poznati po govornom, skoro tribinskom sadržaju, u okviru kojeg posetiocima otkrivate interesantne detalje iz istorije bluza i života čuvenih muzičara. Koliko je ovaj segment vaših koncerata doprineo stvaranju nove bluz publike u Beogradu?

Aleksandar Đukić: Iskreno mislim da je upravo u tim našim bluz pričama tajna uspeha ovih nastupa. To, koliko znam, niko na ovim prostorima nije pre nas radio. Otvorili smo potpuno neistražen prostor i publika je do te mere dobro reagovala da je danas gotovo polovina naših nastupa bluz pričanje.

 

Poznati ste po jedinstvenoj interpretaciji dobro poznatih bluz numera koje izvodite. Zbog čega i u kojoj meri je važno da izvođači budu unikatni u svom nastupu kada izvode kompozicije koje spadaju u “evergrin” repertoar? Da li smatrate da ste Bojan i Vi uspeli da im udahnete “novi život”?

Aleksandar Đukić: Biti originalan u izvođenju bluza je naša najveća ambicija. Sve pesme koje izvodimo smo na određeni način “posvojili” i do te mere promenili da ih doživljavamo kao svoje. To je jedini način da ih izvodimo, potpuno smo nezainteresovani za doslovno “skidanje” bluz standarda. I sama naša postava je neobična – gitara i bas. Ne znam da iko, ne samo kod nas već i u svetu, u tom formatu regularno izvodi blues.

 

Jednom prilikom ste izjavili da inspiraciju najviše pronalazite u radu Pitera Grina – zbog čega je tako i po kom kriterijumu vršite izbor repertoara.

Aleksandar Đukić: Ah, Peter Green je stvarno najbolji. Bio je neobičan čovek i stvarao je bluz sa jakim ličnim pečatom. Verovatno nas to približava njemu. Green je svirao toplu, slatku solo gitaru uvek. Niko nema ton kakav je Green imao. Osim toga, u njegovim pesmama postoji neki gotovo spiritualni sloj. Interesantno je da nije često zastupljen u repertoarima drugih bluz izvođača kod nas. Sve u svemu, Peter Green je od početka bio naš idealni bluz guru.

Generalno, sve pesme koje izvodimo biramo po principu mogućnosti da se sa njima i njihovim autorima lično poistovetimo. Ima mnogo divnih bluz pesama koje nikada nismo svirali, samo zato što ih iz nekog razloga nismo osećali kao svoje. To je ona stara teza, veruj u svaki ton koji odsviraš i bićeš ubedljiv. Ako nije tako, bolje ne sviraj.

 

Ako bi trebalo nekome ko ne sluša bluz da približite ovaj muzički pravac i preporučite mu da se sa njim upozna, kako biste to uradili?

Aleksandar Đukić: Bluz ima nekoliko jednostavnih pravila: 3 akorda, skala od samo 5 tonova, 12 taktova. Ne može biti jednostavnije od toga na muzičkom nivou. Ali, sve ostalo u bluzu je tako slojevito i tanano. Dakle, bez straha se otvorite prema bluzu i slušajte ga. Vratiće vam višestruko svu tu uloženu pažnju i trud.

Po profesiji ste pravnik, ali od rane mladosti se bavite muzikom Kako ste se nosili sa izazovima “redovnog posla” i bavljenja muzikom?

Aleksandar Đukić: Teško, iskreno. Ali vremenom otkrivaš da je i pravo neka vrsta umetnosti. Biraš pravu reč kao i pravi ton, u stvari.

 

Interesantno je da se pesme grupe Nesalomivi koju ste osnovali osamdesetih godina prošlog veka još uvek rado slušaju. Kako gledate na domaću muzičku smenu iz vremena kada ste počinjali, a kako Vam se ona čini sada? Da li među bendovima mlađih muzičara ima onih čiji rad pratite i volite?

Aleksandar Đukić: Nesalomivi su pripadali jednoj epohi, to je bio kraj 80-ih. Po mnogo čemu to su kod nas i u svetu najproduktivnije muzičke godine. Lepo je što su neke pesme Nesalomivih preživele to vreme i što se i dalje frekventno mogu čuti na programima naših radio stanica. To nam imponuje i pokazuje da smo autorski bili u pravu i pre 35 godina!

Danas je potpuno drugo vreme. Internet je sada generalna platforma za plasman savremene muzike, dostupna je ogromna količina nove muzike i nije lako to sve ispratiti. Mislim da još uvek volim taj alternativniji gotovo njuvejviš rok, recimo Straight Mickey and the Boyz.

Komentari