Развијене земље, пре свих САД, земље ЕУ, Израел, Јапан и Аустралија су још пре више од 4 деценије прецизно Законом регулисале завештање и донирање органа, с обзиром на то да се поред организационих и хируршких питања и дилема намећу и етичка. Општи постулати у свим Законима о трансплантацији (ЗОТ) су практично исти – медицински и етички принципи, забрана трговине органима, забрана уступања својих органа за новац, и сл.

Специфичност ових Закона се односи на начин завештања и давања сагласности донирања органа, па данас имамо неколико концепата:

    Информативну сагласност (Informed consent- IC или OPT- OUT SY);
    Претпостављену сагласност (Presumed consent – PC или OPT-IN SY);
    Закон о „Обавезном присупу“ – Required Request LAW (RRL);
    Закон „Не даш орган, не добијаш орган“ (No give, No take);

Србија има „најтврђи облик“ информативне – експлицитне сагласности који поред обавезног потписивања донорске картице (ДК) захтева и сагласност породице. Светска искуства су показала да је „Претпостављена сагласност“ далеко ефикаснији систем који резултује далеко већим бројем донора. Он се примењује у свим земљама ЕТ осим Немачке и Холандије (најмањи број донора), као и Француска, Италија, Норвешка, Шведска, Шпанија (PC + AD – „Активна детекција“), Португалија или Израел који примењује систем „No give, No take“. САД имају IC + RRL као и систем ДК више од 40 год. Шпанија, Португалија и Израел примењују PC + AD (Активна детекција), односно „No give, No take“. САД имају IC + RRL као и систем ДК више од 40 год. Шпанија, Португалија и Израел примењују PC + AD (Активна детекција), односно „No give, No take“. САД имају  IC + RRL као и систем ДК више од 40 год.                                                            

Тренутни број донора од 4,5/пмп уз одсуство организације засноване на принципима ЕT и UNOS са прецизним листама чекања и ранг-листама за бубрег, јетру и срце, онемогућавају примену медицинске и етичке алокације органа. Веома мали број донор болница (ДБ), као и недовољан број трансплантационих координатора (ТКо) широм земље онемогућавају правовремено реаговање и уочавање потенцијалних донора. Нису одређене нити сертификоване референтне установе за трансплантацију.

Промена Закона из IC у PC сигурно неће одмах променити свест грађана о значају завештања, али ће свакако допринети бољој организацији и знатном повећању броја донора, што значи и броју трансплантација које ће саме по себи подићи свест грађана после успеха.

Трансформацијом досадашње Управе за биомедицину у Србијатрансплант са стриктном унутрашњом организацијом и одговорношћу, статусом правног лица и контролним органима приближиће организациону схему ЕТ и UNOS. Званичне листе ће се стриктно заснивати на овим принципима:

1.     Процена перспективе и дужине живота после трансплантације;

    Хитност стања;
    Дужина чекања на орган;
    Узраст пацијента.

Предвиђа се оснивање Трансплантационе мреже Србије (ТМС) са званичним електронским регистром донора и кандидата (ERDK) заснованог на специјалном софтверу у  компјутерској бази података (SeTNet – Serbian Transplant Network).

Предлаже се оснивање „Националног регистра срчане слабости“ – NRSS.

(проф. др. Душан Шћепановић)