Tokom procesa interakcije jelinizma i hrišćanstva, kosmološko-antropološki koncept koji je uključivao učenje o besmrtnosti duše je adoptiran od strane hrišćana.  Činjeni su pokušaji da se on prilagodi hrišćanskom shvatanju Boga, sveta i čoveka. Ovo prilagođavanje nije bilo lako i jednostavno, pošto je jelinsko shvatanje duše bilo utemeljeno na ontološkim pretpostavkama kosmologije i antropologije koje su se bitno razlikovale od hrišćanskih. Nije bio lak egzegetski zadatak da se Sveto Pismo, nastalo u okviru semitske tradicije, koje je baštinilo sasvim drugačiju ontologiju, interpretacijom uskladi sa ključnim jelinskim koncepcijama a da se istovremeno ne razore temeljne otkrivenjske istine, poput one o apsolutnoj ontološkoj razlici tvarnog i netvarnog.

Svi islamski filozofi jednoglasno tvrde da je čovekova duša nadmaterijalno biće koje ne umire ni kada se rastane od tela. Takođe, poznato je da svi muslimanski mislioci veruju da je dušu stvorio Bog i da je njen bitak podređen Njegovom bitku.

Dakle, bez obzira na to šta je suština duše niti ko je njen uzrok mnogo važno pitanje jeste način na koji islamski filozofi, posebno Mula Sadra koji je značajno unapredio filozofska istraživanja o duši, obrazlažu nastanak čovekove duše. Ovo pitanje postaje mnogo značajnije kada uporedimo različite religijske tekstove u Kuranu i predanjima iz kojih jednom možemo zaključiti da je čovekova duša nastala pre tela, a drugi put da je stvorena istovremeno s formiranjem tela u majčinom stomaku.

Na osnovu inovativnih filozofskih principa koje je Mula Sadra utemeljio u svojoj transcendentnoj školi, on iznosi brojne kritike protiv popularnog mišljenja iz svog vremena o tome da se nadmaterijalna duša stvara istovremeno s nastankom tela. U stvari, ideja koju Mula Sadra predstavlja u svojoj filozofiji unapređuje rezultate ranijih filozofa u vezi s pitanjem porekla duše. On ističe da čovekova duša, kao što je navedeno u brojnim kuranskim stavkama, nastaje iz tela i postepeno postaje nadmaterijalna, odnosno razvija svoju ontološku vrednost.

Pitanje duše u budizmu je pitanje koje se vezuje za dva civilizacijska kruga: indijski i kineski. Izvorno, ovo pitanje se prepliće sa brojnim pitanjima od čijih rešenja i odgovora zavisi i odnos prema duši u budizmu. Kako se razumeju jastvo ili sopstvo, duh, telo, vreme, dah, želja, san, vizija, itd. U izlaganju ću pokušati da se dotaknem najzanimljivijih momenata indijsko-kineske priče, a u prelamanju raznolikih poimanja šta duša jeste, postaviću pitanje koje, u osnovi, stoji kao verni pratilac gotovo svih škola i pravaca mišljenja indijskog i kineskog budizma: postoji li duša u budizmu?