„I prefer not to”  – jeste Bartlebijeva hemijska ili alhemijska formula, ali moguće ju je čitati – kao neizostavnu nadopunu – i obratno, I am not particular, nisam poseban. Čitav je 19. vek prožet tom potragom za čovekom bez imena, kraljoubicom i oceubicom, Uliksom modernog doba (“ja sam Niko”): slomljenim i mehanizovanim čovekom velikih metropola, od koga se, međutim, očekuje da, možda, iz njih izađe kao Čovek budućnosti ili novoga sveta.“ (Žil Delez, Bartlebi ili formula)

 

Da li je pasivni otpor aktivan? Da li politička apatija i neregulisani otpor otvaraju kontradiktorne prostore politike angažmana? Da li o pasivnom otporu možemo govoriti sa pozicija aktivne nesaglasnosti i građanske neposlušnosti, ili je u pitanju puka politička apatija, reprezentovana umorom od političkog angažmana i napuštanja instance ulaganja vlastitog glasa i donošenja odluka u političkoj sferi? Kakve zajednice možemo zamisliti, ukoliko pasivan otpor prepoznamo kao specifični oblik samo-alijenacije koja uzdrmava, ili makar nastoji da uzdrma, parametre i mogućnosti ostvarenja političkih ciljeva?

 

****

Ciklus tribina „Manjinska čitanja politike“ nastao je u saradnji Centra za istraživanje kultura, politika i identiteta (IPAK.Centar), Fakulteta za medije i komunikacije (Univerzitet Singidunum) Centra za ženske studije u Beogradu i Doma Omladine Beograda, u želji da se pojam političkog shvati i promišlja šire i kompleksnije od njegovog konvencionalnog značenja, ali i da se tako shvaćenom pojmu političkog priđe sa pozicija koje izmiču uobičajenim identitetskim kategorijama i redukovanim diskursima kojima obiluje ubrzana i intenzivirana današnjica.