Hipermoderno doba današnjice oblikuje naše odnose.
Međutim, večita potreba za ljubavnim odnosom traje ali je ogledalo vemena i sledi neke recepte koji se razlikuju prema istorijskom periodu, starosti protagonista, prema odnosu među polovima, ali i vrednostima i društvenim i ekonomskim očekivanjima.

Koje tipove odnosa vidimo danas u svojoj okolini, u medijima, ili u kliničkoj praksi? Kakve priče možemo da ispričamo? Kako to da se važnost seksa umanjuje i mnogi „ozvaničeni“ parovi ga skoro više ni ne upražnjavaju? Do čega su doveli racionalizacija ljubavi i proširivanje izbora? A ekonomske okolnosti sa posledičnim strahom i neizvesnošću? Šta se to dogodilo da sada učestvujemo u sve očiglednijem ljubavnom zanemarivanju, koje se oslanja na neograničenu slobodu i beskrajne mogućnosti, i koje samo kod najvisprenijih i psihološki najzaštićenijih uspevaju da stvore veću psihičku dobrobit?

U eri virtualnih susreta, u hipermodernom periodu koji je vrlo stimulativan i nov; period koji pruža priliku za eskeprimentisanje životnim formama i različitim vezama i omogućava kreativnost koja je ranije bila blokirana društvenim normama.. Razvija se i ljubavno eksperimentisanje, poliamorija, privremeni parovi koji dele neke aspekte, ali ne i celokupan duševni i drušveni život. Filozofija “muvanja” čini da mladi žive priče koje traju jednu noć i čuvaju se da ne postanu stabilan par i da slučajno sebi ne ograniče budućnost. Sve je veći broj žena između 30 i 47 godina koje su same, jer muškarci njihovih godina više vole da se još “igraju” sa ljubavlju i ne žele da se vezuju i stvaraju porodicu. Ljubav plaši, seks je živahan i oslobođen granica, parovi su postali čedni, erotizam je u teškom stanju, skoro mrtav.

Ljubav je danas, dakle, konstantna medijacija između daljine i blizine; a partnerska terapija počinje pitanjem “Kako da razumem da li ga/je volim?”, “Šta da učinim da se ne predam drugom/oj?”. Odbijamo da se prikažemo onakvima kakvi jesmo i osećamo da o nama prosuđuje društvo koje favorizuje performance, pažnju preče usredsređenu na činjenje, koje je stvorilo ljudsko biće, kako kaže Rekalkati “bez svesti”, dvodimenzionalno. Ono što se gubi je psihološka dimenzija. sa svih strana sveta.

Jasno je da je odnos koji je dijalektički otvoren u životu ne podnosi obaveze trajanja i još manje a priori prihvatanje sigurnog kontinuiteta u vremenu, ali ni stalnu pretnju krajem. Lepo je susresti se, ako susretanje nastavlja da ima smisao; jedan odnos ima smisla sve dok se dve osobe svesrdno trude međusobno, pokazujući radoznalost i poštovanje.

Te je apsolutno neophodno negovati ljubav, koja ostaje privilegija slobodnih osoba i dobar razlog življenja. Što se više radi na izgradnji sopstvenog smisla Sebe, veća je mogućnost odnosa ispunjenog zadovoljstvom, kada nisu apsloutno potrebne potvrde drugog, kada zavoleti i voleti sebe znači umeti voleti!

Prof. dr sci. med. Nevena Čalovska Hercog
Rođena u Beogradu 1952. godine. Diplomirala na Medicinskom fakultetu u Beogradu gde je 1989. i doktorirala u oblasti psihijatrije. Uporedo sa kliničkim radom na Institutu za psihijatriju i Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu, od 1994. godine bavi se razvijanjem modela primene sistemskog modela u različitim kontekstima, zdavstvenoj i socijalnoj zaštiti, kao i promocijom psihoterapije kao nezavisne profesije. Od 2000. godine je međunarodni ekspert za akreditaciju trening instituta za psihoterapiju ispred Evropske asocijacije za psihoterapiju. Godine 2005. je osnovala Asocijaciju sistemskih terapeuta koja je evropski i nacionalno akreditovana institucija za edukaciju iz oblasti psihoterapije. Aktuelni je generalni sekretar Evropske asocijacije za porodičnu terapiju i Saveza društva psihoterapeuta Srbije.

Student govornik: Milena Šoškić je student završne godine studija psihologije na Fakultetu za medije i komunikacije.