Ovo pitanje pokazalo se kao presudno u celom svetu odakle, uprkos govorima koji pozivaju na pomirenje, dolaze slike koje svedoče o atmosferi nepoverenja i diskriminacije između učesnika u nedavnom konfliktu. Ipak, u velikom broju slučajeva, mnoge porodice zavijene u crno trebaće kad tad ponovo da žive jedne pored drugih, pa čak i zajedno. Imperativ koegzistencije nameće pitanje: koje poruke treba slati nakon traume? Sa kakvim posledicama po pojedince? Suština ovog razmišljanja leži u interakciji između živog i zvaničnog sećanja. Kako sa jedne strane izraziti skup pojedinačnih sećanja učesnika, a sa druge strane sastaviti govor o prošlosti?

Ovo je druga debata u ciklusu „Razmišljanja o ratu“ koji su  Francuski institut  i Dom omladine Beograda pokrenuli u godini obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata.

Valeri Rosu je istraživač na FNRS (Fond za naučno istraživanje) i gostujući profesor na UCL (Katolički univerzitet u Luvenu) na kome predaje međunarodne pregovore. Diplomirani  je filozof i doktor političkih nauka. Bila je gostujući profesor na Institutu za političke studije u Grenoblu i na Institutu za političke studije u Lilu. U okviru post-diplomskih studija boravila je na Univerzitetu Laval u Kanadi, na Institutu za visoke političke studije u Parizu, kao i na Johns Hopkins University, School of Advanced International Studies, Vašington. 2010-te dobija mandat kao  senior fellow  u okviru United States Institute of Peace (USIP), Vašington. Objavila je brojne članke kao i delo Les usages de la mémoire dans les relations internationales, Bruylant, 2001 (Upotrebe sećanja u međunarodnim odnosima).