Postavićemo pitanje da li su emocije stvar nauke i u kojoj meri? Ili stvar psihe i njene moći? Kako klasifikovati emocije – da li one dozvoljavaju hijerarhiju – podelu na više i niže, duhovne i primitivne. Koliko udela imaju u nastanku mentalnih poremećaja? Za Kantov kategorički imperativ je bilo dovoljno “zvezdano nebo nadamnom i moralni (regulativni) zakon u meni”. Setimo se Kantovih reči na kraju “Kritike praktičnog uma”: ako nam nešto nije jasno u pogledu najvažnijeg životnog zakona, pogledajmo u same sebe i sami se zapitajmo! Kod njega je imaginacija ravnopravna moć i čistom umu i analitičkom razumu. Interesantne odgovore na pitanja o emocijama donose i neurološka istraživanja svakodnevice i fenomenološka antropologija i moderna evoluciona darvinistička psihijatrija.

O CIKLUSU TRIBINA “FILOZOFIJA, DUHOVNOST, TERAPIJA”

Civilizacije se urušavaju a druge rastu na njihovim temeljima, koristeći staro kamenje, neuništivo, ali ih stavljaju u funkciju svojih novih interesa i potreba. Koncepti antičkih, ranohriščanskih i helenističkih terapeutskih praksi ostali su aktualni do danas. Današnje tehnologije vladanja i upravljanja dušama i telima, „Tehnologije Selfa“, postaju sve više kreščendo o sreći koji umukne u trenutku smrti i pri samom pomenu smrti. Eklektizam modernih terapeutskih praksi, danas toliko hvaljen i podržavan, ne uzima u obzir da su „stare“ duhovne prakse, u sopstvenoj izvornosti, vrednije (a nažalost zaboravljene ili namerno skrajnute), od modernog eklekticizma i relativizma u koje se smeštaju. Prve, koje tinjaju skoro dva milenijuma, u laičkom i institucionalnom, neposrednom življenju, realno donose spokojstvo, put do životnog individualnog smisla i veru u ljudski kosmički poredak, mikrokosmos, unutar koga prebiva ljudska vrsta. A u tom poretku tek odnos poštovanja prema božanskoj moći, koja je ostvariva kroz čoveka, donosi samopoštovanje i samom čoveku – pojedincu, nevoljniku, nezadovoljniku, dezorjentisanom, bolesnom od života.

Da bi Terapeutika bila samostalna praktična i teorijska disciplina, kako nalaže Evropska, Strazburška Deklaracija iz 1982, neophodno je istaći i njene antropološke, epistemološke i ontološke vrednosti za vremena koja živimo. Izvesna znanja o Aleksandrijskim Terapeutima na prelazu iz starog u novi vek ukazuju na veliki značaj „usluga duše“ u religioznim i nacionalnim previranjima onoga doba (od Haldeje do kasnog Rimskog carstva). Današnja multikulturalistička i religiozna previranja, često tragična, zahtevaju preispitivanje ciljeva i duhovnih vrednosti koje nude mnogobrojni „spasitelji duša“, „ranjeni iscelitelji“, pa i moderne psihijatrijske i psihoanalitičke prakse. Ranohrišćanski i kasno helenistički koncepti „odnosa sebe prema sebi“ kao uslova odnosa prema zajednici, pojmovi greha prema sebi i prema drugima, moderni dijalozi filosofije i psihijatrije, vrednosti hrišćanske i grčke parrhesia-e – hrabrosti da se govori istina, filosofske terapeutske vežbe – Askesis Philosophias, ukazaće i na mogućnosti katarze u individualnim životima ljudi. Ali je potrebno naći pravu, živu, reč za ono što nam se događa pod imenom patnje, nemoći, samrtne tuge. Budući da je govor i čin i iskaz (logoi kai erga) i sama „reč“ je delo – kojom pojedinac otvara sebi prostor za život.

Udruženje “Filosofski vrtovi”  osnovano je sa sledećim ciljevima: razvijanje veština neophodnih za očuvanje mentalnog zdravlja, trening ljudskih odnosa, psihoterapeutsko savetovalište, organizovanje filosofske škole tipa “obrazovanje za život”, usluge supervizije u projektima filozofskih savetovališta, filozofa praktičara, filozofa terapeuta, obrazovanje za demokratiju kao lični i kolektivni stav, organizovanje podrške obrazovanju žena žrtvama porodičnog i partnerskog nasilja i odnosima u porodici, organizacija stručnih skupova i radionica, objavljivanje i prevođenje knjiga, saradnja sa Univerzitetima i stručnim udruženjima u zemlji i inostranstvu koje se bave brigom za mentalno zdravlje.