Odnos između književnosti i socijalne misli oduvek je privlačio veliku pažnju. Borba između poezije, filozofije i politike trajala je još od petog veka pre nove ere i u svakoj epohi je dobijala drugačije i specifične rezultate. Demokrit, Platon, Aristotel, Plotin i mnogi kasniji filozofi vrlo često su izražavali svoje stavove o ovom odnosu. Okolnosti se nisu znatno promenile ni u islamskom periodu, te je književnost i tada ostala značajno sredstvo za izražavanje društvenih i političkih stavova. Naravno, u svemu tome treba najpre odrediti šta su poezija i književnost.

Na ovoj tribini nastojimo da analiziramo socijalne stavove u delima jednog od najvećih ne samo muslimanskih već i svetskih pesnika, Mevlane Dželaludina Rumija. Rumi vrlo često obrazlaže probleme u društvu, ali tu problematiku gotovo nikada ne veže za određenu zajednicu ili grad. Možda u nekim dodatnim analizama možemo da pronađmeo i istorijsku pozadinu njegovih anegdota i pripovedaka, ali to se vrlo retko spominje u samom tekstu. Pesnički zanos i maestralno književno umeće stvaranja okrepljujuće poezije u kombinaciji s mističkim duhom, pogotovu kada se tome pridoda i mogućnost korišćenja bogate saznajne religijske baštine, imaju mnogo toga da ponude. Tako se zapravo stvara tradicija vredna pažnje i ritam usklađen sa svakom vrstom emocije. Pojavljuju se stihovi puni duha, stihovi koji se rađaju da bi nadživeli sve generacije i naraštaje, koji će nastati da bi opstali, koji će nastupiti da bi spasli čovečanstvo – od mrtvila, od ustajalosti, od statičnosti, od izgubljenih puteva, od pogrešnih iluzija, od neispravnih ideala. Tako se stvara poezija nalik samome čoveku, prelivena ljubavlju, ali onom istinskom, večnom. Rumi se u svojim stihovima i proznim tekstovima, dakle, obraća čoveku, nezavisno od toga gde on živi i kojem društvu pripada. Ti stihovi i tekstovi inspirisani su, bez sumnje, određenim društvenim događajima oko njega, ali ih on asptrahuje iz sopstvenog prostora i vremena, i daje im večnu dimenziju. Upravo zato, socijalni problemi se u njegovim delima obrađuju na suptilniji i generalniji način.

Rumi je gotovo podjednako poštovan na Istoku i na Zapadu, te njegove misli možemo smatrati nekom vrstom poveznice ta dva različita a ujedno i veoma složena pogleda na svet.

 

Dr Muamer Halilović (Prijepolje, 1987), član je Saveta osnivača Centra za religijske nauke Kom u Beogradu. Diplomirao, magistrirao (tema: Suština civilizacije u transcendentnoj filozofiji) i doktorirao (tema: Komparativna analiza sociologije religije Muhameda Huseina Tabatabija i Emila Dirkema) na Al Mustafa međunarodnom univerzitetu u Komu, u Iranu. Nakon završenih studija, u Iranu je bio šef Grupe za civilizacijska istraživanja na Instititu za društvene nauke Bakiralulum, gde je ujedno bio i glavni i odgovorni urednik naučnog časopisa Filozofija civilizacije. Više od deset godina je glavni i odgovorni urednik naučnog časopisa za religijske nauke Kom koji se izdaje u Beogradu, a član je uredništva i nekoliko drugih međunarodnih časopisa. Objavio je više od četrdeset naučnih radova iz oblasti islamske filozofije i socijalne misli u domaćnim i međunarodnim naučnim časopisima. Važnije knjige: Istorija socijalne misli u islamu (Beograd, 2021), Islam i sociologija religije (Beograd, 2019), Sunce u senci (Beograd, 2018), Suština civilizacije u transcendentnoj filozofiji (na persijskom, Iran, 2018), Produkcija religijskih nauka – civilizacijski pristup (na persijskom, Iran, 2017), Moć društva: islam, filozofija, civilizacija (Beograd, 2016), Kratka istorija islamske filozofije – koautor (Beograd, 2014), Istorija kulture i civilizacije islama i Irana – prevod (Beograd, 2016).