Ciklus tribina „Islam i Zapad – filozofija i sociologija” koncipiran je s ciljem da se odrede ključna teorijska pitanja u kontekstu filozofskih i naučnih odnosa muslimanskih društava i savremenog Zapada i da se, u skladu s tim, prati tok budućih saznajnih izazova i kriza. Intelektualna baština muslimana vekovima se razvijala u briljantnim formama svog istorijskog i civilizacijskog horizonta, ali njen kognitivni autoritet zanemaren je i diskreditovan nakon što je moderna nauka predstavljena kao dominantno i ekskluzivno saznanje u svim zvaničnim centrima učenosti i obrazovanja u svetu i u muslimanskim društvima.

Na petoj tribini u okviru spomenutog ciklusa, s nazivom „Islamska filozofija i Vitgenštajnove jezičke igre – kritika odnosa kulture i nauke”, predmet kritičke analize biće Vitgenštajnov izvanredan filozofski doprinos jezičkom obrtu u savremenoj filozofiji. Ideje koje je Vitgenštajn najpre izložio u svom delu Logičko-filozofski traktat, objavljenom 1921. godine, odredile su osnovni stav logičkih pozitivista o tome da samo nauka može da pruži pouzdano saznanje i da je potrebno da iz nauke i običnog jezika eliminišemo sve besmislice, to jest metafizičke iskaze. Prema njihovom mišljenju, nužno je da imamo jedan jezik koji će biti očišćen od metafizičkih i ostalih nenaučnih pseudoiskaza. Za razliku od Traktata, Vitgenštajn u svom kasnijem delu “Filozofska istraživanja”, koje je posthumno objavljeno 1953. godine, prihvata mnoštvo jezičkih igara i, odustajući od ideje da logiku našeg jezika učini preciznijom, ističe da valjane i smislene iskaze sadrže različite forme života i igre, uključujući i nenaučne stadijume kao što su mit, poezija, metafizika i religija. Vitgenštajn je očigledno uvideo fundamentalne slabosti i nedostatke pozitivističkog pristupa nauci, u uslovima kada su racionalni i religijski pogledi još ranije izgubili na Zapadu sav saznajni kredibilitet. U skladu s njegovim jezičkim obrtom, u novijim krugovima analitičke filozofije i filozofije nauke mnogo ozbiljnije se pristupilo analizi ukupnog sistema saznanja koja se nalaze bi zvan granica pozitivističke nauke i postepeno je postalo očigledno da ta saznanja zaista utiču na unutrašnju strukturu naših naučnih sudova. Sve se jasnije insistiralo na zaključku da se nauka, u svojoj unutrašnjoj strukturi, oslanja na čitav niz saznanja koja smo smatrali nenaučnima prema pozitivističkoj definiciji nauke.

U skladu s osnovnim kognitivnim usmerenjima dve različite definicije nauke, na savremenom Zapadu i u islamskoj filozofiji, obrazložićemo sledeće kategorije odnosa između kulture i nauke.

1. Dominacija kulture u odnosu na nauku. Činjenica da je nauka suštinski povezana sa saznanjima koja su u senci pozitivističke definicije nauke smatrana nenaučnim sudovima, konačno je porušila uverenje savremenih zapadnih filozofa da nauka ima samostalnu strukturu i da prosvetljuje istinu. U slučaju odnosa između nauke i kulture, prema novoj definiciji, nauka ne može imati nikakvu samostalnost izvan kulture. Nauka je nužno deo kulture i, štaviše, priroda i metoda nauke direktno zavise od nje. A to znači da kultura uvek ostavlja ključni trag u metodi i unutrašnjoj strukturi nauke.
2. Obuhvatnost nauke u odnosu na kulturu. Drugačija analiza odnosa između nauke i kulture temelji se na racionalnom i klasičnom religijskom pristupu definisanju nauke u islamskoj filozofiji. Ovde se prihvata da, osim osetnog iskustva, kredibilni izvori saznanja jesu takođe razum, mistička intuicija i religijsko otkrovenje. Prema tome, naučno saznanje nećemo redukovati u okvire proverljivih sudova, nego će nam nauka dati moć da istražujemo i prosuđujemo o svim, čak i neproverljivim, slojevima saznanja koji su nužno prisutni u stadijumu kulture. Jasnije kazano, naučno može biti sve ono što iznesemo u svojim analizama i sudovima o istinitosti i ispravnosti, odnosno o neistinitosti i neispravnosti, određenih vrednosti, želja, emocija, sklonosti ili opštih pogleda na svet i čoveka. Zaključak glasi da u ovom saznajnom stadijumu naučnim saznanjem vrednujemo sve segmente kulture, pod svim mogućnim okolnostima.

Predavač:

Seid Halilović (Prijepolje, 1980), član je Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom” u Beogradu. Diplomirao, magistrirao (tema: Mula Sadra Širazi i personalno jedinstvo egzistencije) i doktorirao (tema: Hijerarhija univerzuma kod Ibn Arabija i Jakoba Bemea) na Univerzitetu u iranskom gradu Komu. U toku boravka u Komu, u periodu od 1993. do kraja 2011, učestvovao je na dugogodišnjim tradicionalnim seminarima arapske morfologije, sintakse i retorike, islamske jurisprudencije i metodologije jurisprudencije, kao i islamske filozofije i teorijskog sufizma. Bio je član akademskog veća Međunarodnog univerziteta al Mustafa i prodekan na Fakultetu za studije o religijama i islamskim pravcima tog univerziteta do kraja 2011. Na Univerzitetu al Mustafa držao je predavanja iz oblasti islamske teorijske mistike, reformističkog i savremenog muslimanskog mišljenja, kao i komparativne filozofije i savremene zapadne filozofije. Član je uredništva naučnog časopisa za religijske nauke Kom. Objavio je mnogobrojne naučne radove iz oblasti islamske filozofije, savremene muslimanske misli i teorijskog sufizma u domaćim i međunarodnim časopisima.

Važnije knjige: „Tokovi islamske misli u XX veku“ (Beograd, 2021), „Sveto i savremeno: ogledi o političkoj filozofiji i reformističkoj misli u islamu“ (Beograd, 2016), „Kratka istorija islamske filozofije“ (koautor, Beograd, 2015, drugo izdanje), „Nauka i filozofija“ (prevod s persijskog jezika, autor Hamid Parsanija, Beograd, 2012).