Muslimanski filozof aktivno prati i s jasnim kritičkim raspoloženjem analizira dominantne tokove razvoja zapadne filozofske misli, s ciljem da moguće odgovore na savremene teorijske dileme formuliše u svetlu kognitivnih principa svoje filozofske tradicije i da na taj način potvrdi vitalnost škole religijske filozofije kojoj pripada. Dinamična komparativna platforma na kojoj savremeni muslimanski filozofi učvršćuju metodološke okvire kritičke rekonstrukcije zapadnog filozofskog mišljenja iz perspektive islamskog i uopšte religijskog, metafizičkog, saznajnog stadijuma – predstavlja apsolutnu novinu u krugovima filozofskog mišljenja u Evropi i kod nas.

Ciklus tribina „Islam i Zapad: filozofija i sociologija”, u organizaciji Doma omladine Beograda i Centra za religijske nauke „Kom”, ponudiće potpuno novi filozofski sadržaj koji može privući interesovanje stručne publike iz različitih sfera filozofskih, teoloških, kulturoloških, političkih i komparativnih studija.

Na prvoj tribini u spomenutom ciklusu, s nazivom „Islamska filozofija i Kant”, predmet analize biće Kantovo filozofsko gledište da čovek dospeva u središte saznajnog procesa i da sam uslovljava i određuje kakvo će biti njegovo iskustvo. Prema poznatom Kantovom obrazloženju, čovek u svom razumu unapred ima posebne kategorije i oblike opažanja i te kategorije zapravo predstavljaju prepreku zbog koje čovek nije u mogućnosti da dođe do same spoljašnje realnosti. Kant spoljašnju realnost naziva stvar po sebi i ističe da je ona nama nedokučiva i nepoznata, te da ćemo je saznati tek nakon njenog mešanja sa spomenutim kategorijama našeg razuma. Dakle, mi uopšte ne možemo spoznati stvar po sebi, nego uvek samo pojave. Ne doživljavamo objekat nezavisno od subjekta, nego predmet: objekat kako nam se pojavljuje zavisno od naših subjektivnih oblika mišljenja. Zaključićemo da prema Kantovom mišljenju ničije saznanje nije istinito, odnosno ne pokazuje istinu onakvu kakva ona zaista jeste, već samo označava nešto treće što je u relaciji s našim razumom i sa spoljašnjom istinom.

Nužni rezultat relativizma u saznanju, onako kako upozoravaju muslimanski filozofi, jeste strukturni skepticizam, a to znači da nijedno čovekovo saznanje ne može biti izvesno. Ako budemo prihvatili relativizam u saznanju i, samim tim, strukturni skepticizam, to će značiti da prihvatamo da čovekova saznanja nemaju nikakvu kosmološku vrednost, to jest da čovek svojim saznanjima ne može otkriti nijednu istinu o svetu i prirodi onakvu kakva ona zaista jeste. Moderni čovek je baš zato i prestao da ceni nauku na način na koji se to ranije radilo, kada se znalo da nauka otkriva istine i usmerava naše delatnosti, već nauku koristi samo kao instrument koji mu pomaže da stekne potpunu moć i dominaciju nad prirodom.

Muslimanski filozofi upozoravaju da relativizam u realnosti predstavlja izvesni logički nastavak i rezultat relativizma u saznanju i da će svako ko prihvati relativizam u saznanju morati da prihvati i relativizam u realnosti. Njihovo upozorenje još više dobija u značaju ako uzmemo u obzir činjenicu da mnogi pobornici relativizma u saznanju odvažno odbijaju da potvrde relativizam u realnosti. U objašnjenjima o relativizmu u saznanju govorimo o tome da istinu niko ne može spoznati i da je ona prognana na neko nedokučivo mesto, a ovde se ide korak dalje i ističe se da čak i ta prognana istina mora biti relativna. Konačno, to će značiti da će svako imati svoju istinu obojenu bojama posebnih istorijskih i društvenih okolnosti svog života.

Kada se kaže da je svako naše saznanje relativno, to onda znači da će relativno biti i saznanje o tome da „izvan nas ima realnosti”. Stoga, „postojanje realnosti izvan nas” biće relativno i mi nikada s izvesnošću nećemo moći da tvrdimo da realnost postoji. Muslimanki filozof u ovom sudu prepoznaje bitno obeležje sofistike, a to je potpuno poricanje realnosti.

Prema tome, muslimanski filozofi poručuju da Kantovo epistemološko učenje ima dva nužna logička rezultata: prvi je strukturni skepticizam, a drugi je sofistika.

 

Predavač:

Seid Halilović (Prijepolje, 1980), član je Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom” u Beogradu. Diplomirao, magistrirao (tema: Mula Sadra Širazi i personalno jedinstvo egzistencije) i doktorirao (tema: Hijerarhija univerzuma kod Ibn Arabija i Jakoba Bemea) na Univerzitetu u iranskom gradu Komu. U toku boravka u Komu, u periodu od 1993. do kraja 2011, učestvovao je na dugogodišnjim tradicionalnim seminarima arapske morfologije, sintakse i retorike, islamske jurisprudencije i metodologije jurisprudencije, kao i islamske filozofije i teorijskog sufizma. Bio je član akademskog veća Međunarodnog univerziteta al Mustafa i prodekan na Fakultetu za studije o religijama i islamskim pravcima tog univerziteta do kraja 2011. Na Univerzitetu al Mustafa držao je predavanja iz oblasti islamske teorijske mistike, reformističkog i savremenog muslimanskog mišljenja, kao i komparativne filozofije i savremene zapadne filozofije. Član je uredništva naučnog časopisa za religijske nauke Kom. Objavio je mnogobrojne naučne radove iz oblasti islamske filozofije, savremene muslimanske misli i teorijskog sufizma u domaćim i međunarodnim časopisima.

Važnije knjige: Tokovi islamske misli u XX veku (Beograd, 2021), Sveto i savremeno: ogledi o političkoj filozofiji i reformističkoj misli u islamu (Beograd, 2016), Kratka istorija islamske filozofije (koautor, Beograd, 2015, drugo izdanje), Nauka i filozofija (prevod s persijskog jezika, autor Hamid Parsanija, Beograd, 2012).