Jedna od karakteristika posthrišćanskog zapadnog sveta jeste sve veće socijalno raslojavanje. Nestanak tzv. srednje klase čini uočljivijim veliki jaz između značajnog broja osiromašenih i često obespravljenih ljudi i izvesnog broja veoma bogatih pojedinaca koji zahvaljujući svom akumuliranom bogatstvu imaju mogućnost značajnog uticaja u društvu, a u manje transparetnim državama nesrazmernog neposrednog uticaja na sve nivoe vlasti,  od zakonodavne do izvršne. Takav uticaj omogućuje obrazovanje sistema u kojem se donose zakonski propisi koji dodatno omogućavaju akumulaciju bogatsva u rukuma bogatih, naravno na štetu siromašnih koji postaju još siromašniji i obespravljeniji. Ovakva društvena atmosfera nije jedinstvena u istoriji. Nasuprot toga, u značajnom delu staro zavetne istorije drevni Izrailj je bio suočen sa sličnim društveno-istorijskim izazovima. Mlada hrišćanska zajednica, sa druge strane, nastajale u ambijentu grčko-rimskog sveta unutar koga je takođe bio veoma izražen problem društvene nepravde. Upravo zahvaljujući tome mi u biblijskom korpusu pronalazimo eksplicitne iskaze koji otkrivaju principe socijalne pravde koja postaje nezaobilazni imperativ u proročkom i apostolskom diskursu.

To su principi koji mogu da budu veoma aktuelni u savremenom društvu, principi na temelju kojih bi savremeni hrišćani mogli i morali da započnu sa jednim novim društveno-odgovornim delovanjem.