U pitanju je jedna od njegovih mnogobrojnih studija u kojoj se, možda najbolje, očituje šta je u svojoj suštini ”fluidna modernost”.

Bauman pokazuje šta su odlike fluidnog života u fluidnom društvu i kako se to dvoje uzajamno potkrepljuju. Za autora, ”fluidna modernost” je društvo u kome se uslovi pod kojima njegovi pripadnici deluju menjaju brže nego što je potrebno da se načini delovanja konsoliduju u navike i rutine. Dok je fluidni život je nepostojan život koji se odvija u uslovima stalne neizvesnosti i ubrzanja na polju čitavog društvenog sistema.

Razgvor će voditi u pet ravni, navedenih ispod:

1. Fluidni život i umetnost:
Usled ”velikog ubrzanja” komponente konteksta (koji može biti ekonomski, politički, ideološki, socijalni, estetički) se snažno odražavaju na umetničke produkcije. Savremena umetnost stavlja fokus na ideju, na pluralističko mišljenje. Do toga će doći posledično, zbog uticaja avangarde i neoavangarde, ali je ključno uvideti šta zapravo savremena umetnost radi: ona čita kontekst; reflektuje fluidni život. Bivajući delom umreženog sveta, ona može da osvetli njegove razne aspekte (pozitivne ili negativne). U povratnoj sprezi – i sam kontekst fluidnog života može da učita smisao umetničkom delu.

2. Umetnost koja kontekst vidi kao ”spoljašnju” okolnost:
Kontekst fluidne moderne je nestabilan, dezorjentisan, ali videćemo zbog čega taj kontekst, za savremenu umetnost, nikako ne bi trebalo da bude shvaćen kao ”spoljašnja” okolnost već kao sastavni deo umetničkog rada. Razmotrićemo karakteristike umetnosti koja je prisutna i legitimna, ali nije savremena: u kojoj meri se takva umetnost – koja ne odustaje od konvencionalnog shvatanja umetničkog dela – upliće u razne registre fluidnog konteksta i, možda bez prvobitne intencije, ipak odražava duh fluidnog života.

3: Ideološki diskurs u (fluidnim) medijima:
Još jedna od tema do koje ćemo stići biće ideološki sadržaji u novijim domaćim TV serijama. To se takođe može povezati sa fluidnim životom u kojem su TV programi, priručnici za samopomoć, članci u magazinima i slično, dati kao resursi koji ”pomažu” pojedincu da se oblikuje, da se emotivno poveže sa sadržajem ili da se zabavi, pri tome ga ne navodeći da razvije niti izrazi kritički stav.

4. Fuko i Bauman
Iskoristićemo priliku da polemišemo sa Fukoovom teorijom o znanju/moći i tvrdnjom da diskursi proizvode subjektivnost; odnosno sa Fukoovom analizom neoliberalizma i neoliberalne subjektivnosti. Naime, u tim analizama on dosta liči na Baumana – stavljajući postmoderni fluidni život u kontekste nestalnog i konstantno promenljivog.

5. Kako čitati Baumana?
Najzad, postavićemo ovo pitanje. Da li Baumana treba čitatit više kao predstavnika ”materijalističko-postmarksističkog” mišljenja ili kroz prizmu postmoderne socijalne teorije? Naime, imamo posla sa autorom koji kritikuje postmodernu ali, istovremeno, u mnogo čemu sledi i oličava njen duh. Bauman je, verovatno, ”negde između”. No, da bismo se prema tome do kraja odredili – moramo ga ponovo, pažljivije (što će uvek biti subjektivno) pročitati.

Neka od centralnih razmatranja Baumana u ovoj knjizi su sledeća:
Važna je brzina, ne trajanje, a život je sveden na potrošnju, a fluidni život je isto što i potrošački život. On svetu i svim njegovim živim i neživim fragmentima dodeljuje ulogu objekta potrošnje: to jest, predmeta koji gube svoju upotrebljivost. Jer u društvu potrošača niko ne može izbeći da bude objekt potrošnje. Bauman je pesimističan. Smatra da su fluidno moderno društvo i fluidni život zarobljeni u istinskom perpetuum mobile koji, kad se jednom pokrene, ne prestaje da se sam od sebe okreće. U konkretnom životu to znači potrebu za stalnim kretanjem ili, bolje rečeno, ubrzavanjem života koje na mikro nivou znači redukciju jedinstvenosti/autotentičnosti; Pri čemu se, paradoksalno, jedinstvenost snažno eksploatiše: postala je glavni motor masovne proizvodnje i masovne potrošnje, što se vidi i na banalnom primeru svakodnevih reklama poput ”Budi svoj – izaberi Pepsi”. Dakle, jedinstvenost se danas označava i meri razlikom između onoga što je ”u modi” ili ”van mode”. Jedinstvenost zavisi od brzine trkača na tržištu, od toga da li su proizvodi i dalje na policama, ili više nisu. Nameće se ideal ”spremnosti” tržišnih trkača, a tu nikada ne postoji predah. Postizanje te ”spremnosti” je nemoguće pošto nema instrukcija šta treba uraditi, a šta izbegavati da bi se ona postigla. To je poput nekog stalnog ubrzavanja ka cilju koji je sasvim maglovit i kog, zapravo, nema. Na drugi način gledano, fluidni život subjekata