U središtu naših društvenih života nalazi se jedan veliki paradoks. S jedne strane, naša dostupnost jednih drugima nikada nije bila veća dok, s druge strane, među nama nikada nije bila prisutnija bojazan od sve veće društvene izolovanosti. Kako je moguće da u društvu u kome su tehnologije interpersonalnog komuniciranja toliko razvijene da skoro ne postoje osobe ili kutak na planeti zemlji koje nije moguće trenutno dosegnuti većina ljudi ima osećaj sve slabije međusobne povezanosti. Jesu li ove tehnologije, kako se to često misli, krivci za ovaj osećaj ili se ispod toga nalaze neki dublji društveni procesi. Ima li, na kraju krajeva, tehnologija moć da nas odvoji od naše prirode nudeći nam surogate društvenog života?

U ovom kratkom pasusu sadržana je osnovna ideja oko koje se nižu poglavlja knjige Dalibora Petrovića „Društvenost u doba interneta“. U njenom središtu su društvene veze i komunikacione tehnologije, pre svega internet, putem kojih se ovo veze održavaju. Osnovna teza od koje autor polazi je da internet kao tehnologija za posredovanje interpersonalne komunikacije nastaje u krilu društva u specifičnom istorijskom trenutku kao proizvod radikalne faze modernizacije, odnosno globalne društvene transformacije koja se ubrzava u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka. Jedno od važnih obeležja ove transformacije je to što se društveni odnosi sve više individualizuju kao posledica njihovog iskorenjivanja iz lokalizovanih konteksta društvene interakcije dok društvene mreže postaju centralna forma organizovanja društvenih interakcija u savremenom društvu. Međutim, komunikacione tehnologije, a posebno Internet igraju, veoma značajnu ulogu i u procesu društvenog reukorenjivanja, pomažući da se odnosi koji su „izdignuti“ iz neposrednog konteksta interakcije reuspostave ili uspostave potpuno novi, bez obzira na prostorno vremenska ograničenja i to kroz dve osnovne funkcije:transmisionu i prokreativnu. Transmisiona funkcija se odnosi na upotrebu interneta u cilju održavanja postojećih offline odnosa, gde se internet upotrebljava kao kanal za društvenu interakciju. Prokreativna funkcija se odnosi na održavanje i kreiranje novih, online odnosa, gde se internet upotrebljava kao prostor za društvenu interakciju.

Posebna vrednost ove knjige ogleda se u činjenici da je autor ispitao svoje teorijsko-analitičke pretpostavke kroz empirijsko istraživanje među srpskim korisnicima Interneta (na više od hiljadu ispitanika uz 15 dubinskih intervjua). Nalazi istraživanja su u velikoj meru podržali polazne hipoteze od kojih Petrović polazi što mu omogućava da zaključi da što su šire personalne mreže korisnika interneta to oni više koriste internet za održavanje odnosa u tim mrežama i da se internet uspostavlja kao najvažniji medij za održavanje slabih ili geografski disperzivnih veza. Pored toga, nedvosmisleno je utvrđeno da upotreba interneta za uspostavljanje novih društvenih odnosa nije u vezi sa smanjenom društvenošću korisnika interneta, kao i da internet može biti u funkciji kreiranja društvenog kapitala njegovih korisnika.
Zaključujući svoju studiju Petrović zapaža da je internet samo jedan od bezbrojnih tehnoloških pejsmejkera kojima ljudi varaju prirodu čineći da svi mogu biti na istom mestu, u istom trenutku i pritom u međusobnoj interakciji. Takvim su ga sami napravili ne sluteći kakvu moć će im dati i ne razmišljajući o tome šta će im on oduzeti. Gubitak društvenosti po Petroviću još uvek nije cena koju za ovu moć plaćamo ali svi su izgledi da će biti nešto podjednako skupo i nenadoknadivo, nešto poput naše slobode.

Biografija
Dr Dalibor Petrović je rođen 1973. godine u Zadru u Republici Hrvatskoj. Završio je srednju elektro-tehničku školu «Nikola Tesla» u Beogradu. Diplomirao je (2000), magistrirao (2007) i doktorirao (2012) na odeljenju za Sociologiju, Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Posebno se zanima za oblast sociologije komunikacija i interneta. U proteklih petnaest godina sproveo veliki broj istraživanja društvenih posledica upotrebe interneta, čije rezultate je prezentovao u okviru predavanja, tribina i drugih javnih nastupa.Njegov magistarski rad pod nazivom „Internet i društveni odnosi – uticaj Interneta na nove obrasce društvenosti – slučaj Srbije“ ušao je u najuži izbor za nagradu “Dr Zoran Đinđić” za najbolji magistarski rad iz socioloških i filozofskih nauka u Republici Srbiji, za 2007. godinu. Objavio je jednu dve knjige i više od 30 naučnih radova iz oblasti sociologije e-komunikacija i interneta. Njegova druga knjiga pod nazivom „Društvenost u doba interneta“ zauzela je drugo mesto pri izboru za nagradu „Vojin Milić“ za najbolju knjigu domaćeg autora iz oblasti sociologije za 2013. koju dodeljuje Srpsko sociološko društvo. Na Univerzitetu u Beogradu predaje na više predmeta iz oblasti sociologije e-komunikacija i interneta, kako na osnovnim i master studijama Saobraćajnog fakulteta, tako i na master studijama sociologije Filozofskog fakulteta