Već duže vreme, skoro dva veka, na svetsku psihoterapeutsku scenu vraćaju se ideje antičkog i helenističkog pokreta filozofa-praktičara ili filozofa-terapeuta, koje se integrišu sa modernim psihološkim i psihijatrijsko-kliničkim praksama u poslednja dva veka. Đordano Bruno, pozivajući se na “stare” učitelje, antičke i helenističke, otkriva u 16. veku slike kosmičke harmonije, psihe, tela i intelekta, iako su njegova istraživanja vezana za vreme rađanja modernih prirodnih nauka – fizike i astronomije. Ismejavao je neznanje čoveka o samome sebi, rugao se, kroz svoje komedije, opakosti ljudske gluposti. Ipak nije ni patologizovao individualnu ljudsku psihu, ni njenu moć da se sama digne u visine znanja o sebi i svetu. Ukazivao je na terapijsko-samoisceljujuću moć psihe koju su današnja vremena zagubila u svetu tehnologizovanih proteza i samoobmana.

 

FILOZOFSKO-TERAPEUTSKE EDUKACIJE

Tradicija filozofskih učenja o duši/psihi je poučavala i sintetizovala mnoga iskustva i znanja o čoveku, odnosu pojedinca prema sebi; o vrednovanju i prevrednovanju smisla života pojedinaca, grupa i zajednica, odnosno istine i laži u čovekovom govoru; kao i znanje o idejama dobrote, lepote i pravde, koje usmeravaju njegovo ponašanje. Mnoge su savremene discipline preuzimale ta saznanja, ali u drugačijem kontekstu u odnosu na izvore iz kojih su potekla, kao i sa izmenjenom terminologijom. Naučnost novih disciplina, ma koliko bila društveno korisna, nije uspela da inkorporira filozofske i duhovne pristupe, danas izuzetno potrebne savremenom pojedincu. Terapeutika, u smislu „brige“ za čoveka je suština i smisao filozofskog govora i „nagovora na filozofiju“ (Aristotel).

Filozofija kao „fronesis“ (praktična, komunikaciona mudrost i veština življenja) i „paresija“ kao vrsta i način govora, kao i filozofska „askesis“ (vežba), sve one ukazuju na složenu specifičnu dinamiku ljudskog iskustva. Program rada će uključivati nedovoljno poznate filozofske tekstove istaknutih autora. S obzirom da je danas trend da se gubi u obrazovanju i kulturi filozofsko obrazovanje i da se svodi na minimum, da se gubi njegova praktična vrednost, cilj ovih edukativnih seminara je da se vrati „izgubljeno“ znanje novim generacijama i u formi koja je njima potrebna, da bi one očuvale kontinuitet filozofskih praksi. Filozofska terapeutska škola bi bila ona karika koja povezuje antičko helenističke sadržaje, ranohrišćanske, rane renesanse (preporoda), moderne, i savremenih terapeutskih istraživanja mnogih disciplina. Paradoksalno, što se više humanističkih disciplina, fragmentacijom, distanciraju od filozofije i duhovnosti, na drugoj strani se prepoznaje značajan talas popularnosti filozofskog načina rezonovanja i njegove epistemologije – u pokušaju da se osmisli fragmentisana duhovna slika sveta prepuna netolerancije, agresivnosti i sumnjivih životnih vrednosti.

 

Udruženje “Filosofski vrtovi”  osnovano je sa sledećim ciljevima: razvijanje veština neophodnih za očuvanje mentalnog zdravlja, trening ljudskih odnosa, psihoterapeutsko savetovalište, organizovanje filosofske škole tipa “obrazovanje za život”, usluge supervizije u projektima filozofskih savetovališta, filozofa praktičara, filozofa terapeuta, obrazovanje za demokratiju kao lični i kolektivni stav, organizovanje podrške obrazovanju žena žrtvama porodičnog i partnerskog nasilja i odnosima u porodici, organizacija stručnih skupova i radionica, objavljivanje i prevođenje knjiga, saradnja sa Univerzitetima i stručnim udruženjima u zemlji i inostranstvu koje se bave brigom za mentalno zdravlje.