Jedan vek posle Djuievog revolucionarnog pisanja o tome da je potrebno radikalno intervenisati u domen obrazovanja i učiniti ga suštinski demokratskim – sa gotovo istim temama i problemima susrećemo se danas. Javne škole ne mogu biti suštinski demokratizovane dok god se na njih vrše snažni politički i korporativni uticaji. Tek promišljanjem novih edukativnih i političkih opcija moguće je upustiti se u reformisanje ideje samog školstva – tako što kao imperativ te ideje neće biti postavljen globalni profit i čisto utilitarna društvena dimenzija. Već, pre svega, demokratski život.

Djui smatra da bi obrazovanje trebalo da kultiviše one navike (stanja) uma koje omogućavaju društvene promene. Kao i da je najkorisnije učiti iz neposrednog okruženja, a ne kroz direktno usađivanje znanja. On je jedan od teoretičara „slobodnog vaspitanja’’ i protivnik je knjiškog i verbalnog znanja i učenja. Iako je Djuiev rad izmešten jedan vek iza nas, on kao da je nadahnut pobunom protiv jednog istog zamaha – kapitalističkog. Pri čemu je kriza obrazovanja, bez dileme, izazvana tendencijama koje postoje u kapitalizmu.

Obrazovanje se istiskuje iz domena kritičke kulture i postaje utilitarna mašina za proizvodnju radnih kadrova potrebnih tržištu rada. Usled tih (nekad i sad identičnih) negativnih posledica po razvoj kritičkog mišljenja i demokratske dimenzije školstva, ali i opšte krize humanistike, određeni Djuievi radovi mogu se čitati kao svojevrsna kritika kapitalizma, liberalizma pa i post-fašizma. Mada je Djuiev diskurs tvrdo naturalistički i ponekad je reč o jednom retro „sense of proportions“ pragmatizmu (instrumentalizmu), može nam pomoći da razmišljamo o fundamentalnom menjanju smisla i funkcije univerziteta i obrazovnog sistema.