U svojoj izuzetnoj knjizi ”Nabor” (Fedon 2018.) o kojoj govorimo večeras i koja je sada prevedena i na srpski, Delez sagledava Lajbnicov koncept monada kao nabore prostora, pokreta i vremena. A svet kao telo sa beskonačnim brojem nabora koji se utkaju u kompresovano vreme i prostor. U razgovoru ćemo nastojati da ukažemo ne samo na konkretne filozofske nego i na kulturno-umetničke refleksije na osnovu kojih se, i to na vrlo zanimljiv način, može čitati Delez.

Delez je ponudio potpuno drugačije sagledavanje perioda baroka i Lajbnicovog dela. On je na stanovištu da je filozofija umetnosti i nauka baroka upravo konstituisana na temeljima Lajbnicovih radova. Kao što je kroz indirektan diskurs komunicirao sa Ničeom, Spinozom ili Bergsonom, Delez ovaj put to radi sa Lajbnicom. Kako možemo videti, Lajbnic je za Deleza najveći zalogaj, odnosno doživljava ga kao najobimnijeg filozofa. S jedne strane, Lajbnic utiče na tokove u savremenoj nauci i umetnosti i u tom smislu jeste relevantan i neizbežan. S druge strane, Lajbnic je razvijao koncepte koji su povezani sa mnoštvom (pretpostavlja egzistenciju beskonačnog mnoštva), koji povezuju organsko i neorgansko, koji su skloni modulacijama. Upravo to je tako blisko sa onim što pokušava da uradi Delez: za njega dva određenja uvek znače neko treće određenje. Uzmimo za primer pojam nabora ili rizoma, shvatićemo da su u pitanju koncepcije koje su zasnovane na postojanju određenih veza; koje imaju tendenciju da rastu u nedogled, šire svoje krajeve; koje imaju potencijal da se razlikuju od svojih prethodnih stanja.

Dakle, možemo reći da je Lajbnicova filozofija nešto što dobro dopunjuje Delezovu specifičnu materijalističku metafiziku. Možda možemo reći da Delez pokušava da integriše Lajbnicovu monadologiju u sopstvenu nomadologiju.

Kroz složene matematičke analize Lajbnic nastoji da pokaže da je svaka monada (subjekt, duša) pojedinačni entitet, ali da se ona u isto vreme sada aktuelizuje i tek treba da se aktuelizuje (tek će se ispoljiti u budućnosti). Entitet je u isto vreme i unutrašnja i spoljašnja kategorija, on je virtuelno podeljen, što se odlično vidi i u filozofskoj umetnosti Paula Klea – tu su linije zamagljene. Ili imamo slučaj da one krive postaju prave i obrutno. Sam Kle je o tome napravio zanimljivu studiju, a Delez je pisao da je nabor ”modulacija koja više ne dozvoljava jednu ili drugu simetriju ili preferirani plan projekcije. I postaje vrtložan.”

U tom smislu, nabor je isto tako virtuelna linija, virtuelni proces ili pak ”apstraktna misao”. To je jedna relativna forma koja, možemo reći, govori o složenosti relacije čovek (duša) – materija. Odnosno, o složenosti supstancije (i spoljašnje i unutrašnje). A kada to kažemo, treba dodati da Lajbnic upravo teži da prepozna složenost čak i kod onih procesa koji su ranije smatrani jednostavnim. Na primer, Dekartov racionalizam promoviše supstanciju kao jednostavan pojam koji se nadgrađuje upotrebom razuma. Naprotiv, za Lajbnica, a možemo reći i za Deleza, supstanciju treba ponovo promišljati.

Međutim, kako sugeriše Ivan Milenković ”Delez odbija da čita Lajbnicovu filozofiju u zadatim okvirima i pokušava da je razume iz šireg, baroknog okvira. To, pak, znači razumeti koristeći iskustva barokne umetnosti i arhitekture, ali i umetnosti i arhitekturi prići iz filozofske perspektive koju nudi upravo Lajbnic. Utoliko će Lajbnicovu monadu, koja „nema ni prozore ni vrata”, Delez da razume po modelu barokne kuće koja, doduše, ima i vrata i prozore, ali njena suštinska struktura ima vrlo komplikovan odnos prema svetlosti. Umesto da ih razume onako kako se otvori na kući obično razumevaju, kao prolazi za svetlost, ljude i vazduh, videće u njima Delez prevoje materije i nabore duše koji, spleteni u baroknoj složenosti (komplikovanosti), tvore svet u koji valja proniknuti. ”

Svakako, ovo će biti prilika da govorimo i o kompleksnosti prevoda ovog filozofskog dela, mogućnosti i nemogućnosti prevoda nekog pojma i izazovu prevođenja teorije opšte.