Izmene i dopune Zakona o radu su 2014. godine najavljivane kao prekretnica ka boljem životu zaposlenih. U nizu obećanja koja su tada data bili su i smanjenje nezaposlenosti, povećanje investicija, bolja zaštita radnika. Dve godine nakon što su izmene i dopune stupile na snagu, sasvim je jasno da je projekcija pozitivnih efekata bila samo lista lepih želja koja je ponuđena javnosti.

Novi Zakon o radu je zaista označio prekretnicu – nakon dužeg vremena, radno zakonodavstvo nastavilo je započeti put umanjenja prava zaposlenih i njihovog pojeftinjenja. Mnogi radnopravni instituti koji su u međuvremenu u potpunosti promenjeni, ozvaničili su agresivan nastup Srbije u takozvanoj „trci do dna“ – utrkivanju država koja će ponuditi jeftiniju i obespravljeniju radnu snagu stranim investitorima. U kombinaciji investicione politike i izmena radnog zakonodavstva, dobija se katastrofalna situacija u praksi koja je danas svakodnevica velikog broja zaposlenih.

Dr Mario Reljanović je vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu. Bavi se oblastima radnog i socijalnog prava, kao i antidiskriminacionog prava. Saradnik je više nevladinih organizacija i sekretar Pravne klinike za radno pravo Pravnog fakulteta Univerziteta Union. Redovan je saradnik i autor na portalu Peščanik i direktor organizacije Centar za dostojanstven rad. Učestovao je na više desetina domaćih i međunarodnih projekata i objavio preko stotinu naučnih i stručnih radova o temama kao što su: prava zaposlenih, prava iz oblasti socijalne zaštite, organizaciju i funkcionisanje pravosudnog sistema, ostvarivanje prava iz radnog angažovanja, dostojanstvo na radu, ostvarivanje socijalne pravde, uživanje ljudskih prava i zabranu diskriminacije.

**********
Projekat Kritička mašina se realizuje kroz seriju seminara čiji je cilj da doprinese obezbeđivanju uslova za kontinuiranu reprodukciju i širenje novog jezika kritike koji bi se bavio analizom društvenih fenomena dostupnoj široj javnosti, na analitički postavljen način, istraživački utemeljen i sa kritičkom oštrinom. Potreba za novim analizama koje bi se konstantno suprotstavljale logici zdravog razuma i društvenog konsenzusa je, čini se, neophodna.