KalendarKOMPAS 18. Slobodne zone
4. i 6. novembar 2022. - Dom omladine Beograda
U okviru 18. Filmskog festivala SLOBODNA ZONA, pored filmskog programa, u Domu omladine Beograda biće održana i programska celina “Kompas”. U pitanju je govorni segment Slobodne zone, koji se bavi temama pokrenutim u nekim od ostvarenja koja ćemo gledati na ovogodišnjem programu festivala.
RAD DO SMRTI
PANEL DISKUSIJA SA GOSTIMA NAKON PROJEKCIJE FILMA “PREKOVREMENI RAD”
Petak, 4. novembar u 20.00 č. / DOB
Učesnici panel-diskusije: Jelena Lalatović (književna kritičarka), Srđan Damnjanović (psihoanalitičar i filozof), Luka Tripković (pisac)Žili je visokoobrazovana žena koja radi kao sobarica u luksuznom pariskom hotelu, živi skromno, sa svoje dvoje dece, u selu nedaleko od Pariza, a do posla stiže javnim prevozom. Problem je, međutim, što je javni prevoz stupio u štrajk, te Žili sve teže dolazi na posao od kojeg joj, doslovno, zavisi život. Ako se prvih dana štrajka gradska vlast još nekako i dovijala, pa uspevala da obezbedi nekakav alternativni prevoz, kako dani prolaze, tako situacija postaje sve gora, a dolazak do Pariza postaje gotovo nemoguć zadatak, čak i automobilom koji će se, nužno, zaglaviti u gradskoj gužvi. (Žili, međutim, nema ni kola.) Osim toga, komšinica koja se stara o deci dok je Žili na poslu ne može više da prima decu, bivši muž ne daje znake života, a kako Žili neprestano kasni, napetost na poslu raste. Uza sve, dolazi i poziv na razgovor za bolji posao, ali je nemoguće obaviti taj razgovor pošto je zakazan u radno vreme. Najzad, kako doći do mesta gde treba obaviti razgovor ako javni prevoz ne postoji, a za taksi se nema novca?U savremenom svetu kao da postoji nekoliko društvenih slojeva koji prekrivaju jedni druge, tako da se oni dalji od površine – ne vide. Sloj, u ovom slučaju, ne znači klasa – jer klasa podrazumeva izvesnu svest o pripadnosti – već je sloj oznaka za način egzistencije. Žili je, kao pojedinka, prepuštena sebi i, eventualno, dobroj volji okoline, prijatelja i komšija, ali ne postoji institucija, niti društveni mehanizam koji bi joj mogao biti od pomoći. Žili je izvan politike. Da li i na koji način fizički rad može ponovo da postane politički ulog?
PANEL DISKUSIJA SA GOSTIMA NAKON PROJEKCIJE FILMA “PREKOVREMENI RAD”
Petak, 4. novembar u 20.00 č. / DOB
Učesnici panel-diskusije: Jelena Lalatović (književna kritičarka), Srđan Damnjanović (psihoanalitičar i filozof), Luka Tripković (pisac)Žili je visokoobrazovana žena koja radi kao sobarica u luksuznom pariskom hotelu, živi skromno, sa svoje dvoje dece, u selu nedaleko od Pariza, a do posla stiže javnim prevozom. Problem je, međutim, što je javni prevoz stupio u štrajk, te Žili sve teže dolazi na posao od kojeg joj, doslovno, zavisi život. Ako se prvih dana štrajka gradska vlast još nekako i dovijala, pa uspevala da obezbedi nekakav alternativni prevoz, kako dani prolaze, tako situacija postaje sve gora, a dolazak do Pariza postaje gotovo nemoguć zadatak, čak i automobilom koji će se, nužno, zaglaviti u gradskoj gužvi. (Žili, međutim, nema ni kola.) Osim toga, komšinica koja se stara o deci dok je Žili na poslu ne može više da prima decu, bivši muž ne daje znake života, a kako Žili neprestano kasni, napetost na poslu raste. Uza sve, dolazi i poziv na razgovor za bolji posao, ali je nemoguće obaviti taj razgovor pošto je zakazan u radno vreme. Najzad, kako doći do mesta gde treba obaviti razgovor ako javni prevoz ne postoji, a za taksi se nema novca?U savremenom svetu kao da postoji nekoliko društvenih slojeva koji prekrivaju jedni druge, tako da se oni dalji od površine – ne vide. Sloj, u ovom slučaju, ne znači klasa – jer klasa podrazumeva izvesnu svest o pripadnosti – već je sloj oznaka za način egzistencije. Žili je, kao pojedinka, prepuštena sebi i, eventualno, dobroj volji okoline, prijatelja i komšija, ali ne postoji institucija, niti društveni mehanizam koji bi joj mogao biti od pomoći. Žili je izvan politike. Da li i na koji način fizički rad može ponovo da postane politički ulog?
TEROR POLITIČKE KOREKTNOSTI
PANEL DISKUSIJA SA GOSTIMA NAKON PROJEKCIJE FILMA “SPARTA”
Nedelja, 6. novembar u 20.00 č. / DOB
Učesnici panel-diskusije: Jovan Čekić (filozof), Milica Rašić (filozofkinja), Teofil Pančić (novinar i pisac), Đurđica Čilić (spisateljica)Film Sparta velikog austrijskog režisera Ulriha Zajdla (drugi deo diptiha s filmom Rimini iz 2021) odbijen je na nekoliko filmskih festivala jer su autor i filmska ekipa pod istragom. Višemesečno istraživanje nemačkog nedeljnika Špigl veruje da se filmska ekipa predvođena Ulrihom Zajdlom nekorektno odnosila prema stanovnicima rumunskog sela u kojem su snimljene sporne scene, naročito premda deci (pri čemu ostaje vrlo nejasno koje su to scene sporne i zbog čega su sporne). U najkraćem, ni deca ni roditelji nisu bili, tvrde novinari, obavešteni o sadržini filma, a na samom je snimanju dolazilo do neprijatnih scena na ivici nasilja, što je rezultiralo dečjim suzama i otporom prema filmskoj ekipi. Tome se dodaju i pravnički zapleti: da su, recimo, deca morala dobiti odobrenje od državne institucije za rad na filmu, kao i da su, na snimanju, morala biti pod nadzorom roditelja ili staratelja, a da to nije uvek bio slučaj. Članovi filmske ekipe, s druge strane, odbacuju takve tvrdnje. U čitavoj priči, međutim, najsporniji su ton kojim se problemu prilazi, kao i argumenti kojima se služe kako stanovnici sela, tako i novinari: naime, mešaju se moralni, profesionalni i pravnički govor, a verovatno je najindikativnija reakcija jednog od roditelja dečaka koji su, kao naturščici, igrali u Zajdlovom filmu: „Mislim da su nas prevarili [misli se na filmsku ekipu] jer smo siromašni [pri čemu ostaje nejasno kako su to prevareni]. Ne bi bilo loše da su naša deca glumila u lepom, mirnom filmu. Ali pedofilija! Bože sačuvaj!“Politička korektnost interveniše pre svega na ravni jezika kako bi ukazala na oblike stvarne kolonizacije, rasne diskriminacije, nasilja nad ženama i manjinskim etničkim zajednicama: reći tamnoputoj ženi da je crnkinja nije puka činjenica, već, istovremeno, i uvreda. Ali gde je granica političke korektnosti? Politički korektan govor pokazuje se, često, kao neka vrsta paravana iza kojeg se skriva ono što mora biti društvenom temom. Zajdlov film je otkazan (donesena je presuda) i pre nego što je utvrđen eventualni greh ili prekršaj.
PANEL DISKUSIJA SA GOSTIMA NAKON PROJEKCIJE FILMA “SPARTA”
Nedelja, 6. novembar u 20.00 č. / DOB
Učesnici panel-diskusije: Jovan Čekić (filozof), Milica Rašić (filozofkinja), Teofil Pančić (novinar i pisac), Đurđica Čilić (spisateljica)Film Sparta velikog austrijskog režisera Ulriha Zajdla (drugi deo diptiha s filmom Rimini iz 2021) odbijen je na nekoliko filmskih festivala jer su autor i filmska ekipa pod istragom. Višemesečno istraživanje nemačkog nedeljnika Špigl veruje da se filmska ekipa predvođena Ulrihom Zajdlom nekorektno odnosila prema stanovnicima rumunskog sela u kojem su snimljene sporne scene, naročito premda deci (pri čemu ostaje vrlo nejasno koje su to scene sporne i zbog čega su sporne). U najkraćem, ni deca ni roditelji nisu bili, tvrde novinari, obavešteni o sadržini filma, a na samom je snimanju dolazilo do neprijatnih scena na ivici nasilja, što je rezultiralo dečjim suzama i otporom prema filmskoj ekipi. Tome se dodaju i pravnički zapleti: da su, recimo, deca morala dobiti odobrenje od državne institucije za rad na filmu, kao i da su, na snimanju, morala biti pod nadzorom roditelja ili staratelja, a da to nije uvek bio slučaj. Članovi filmske ekipe, s druge strane, odbacuju takve tvrdnje. U čitavoj priči, međutim, najsporniji su ton kojim se problemu prilazi, kao i argumenti kojima se služe kako stanovnici sela, tako i novinari: naime, mešaju se moralni, profesionalni i pravnički govor, a verovatno je najindikativnija reakcija jednog od roditelja dečaka koji su, kao naturščici, igrali u Zajdlovom filmu: „Mislim da su nas prevarili [misli se na filmsku ekipu] jer smo siromašni [pri čemu ostaje nejasno kako su to prevareni]. Ne bi bilo loše da su naša deca glumila u lepom, mirnom filmu. Ali pedofilija! Bože sačuvaj!“Politička korektnost interveniše pre svega na ravni jezika kako bi ukazala na oblike stvarne kolonizacije, rasne diskriminacije, nasilja nad ženama i manjinskim etničkim zajednicama: reći tamnoputoj ženi da je crnkinja nije puka činjenica, već, istovremeno, i uvreda. Ali gde je granica političke korektnosti? Politički korektan govor pokazuje se, često, kao neka vrsta paravana iza kojeg se skriva ono što mora biti društvenom temom. Zajdlov film je otkazan (donesena je presuda) i pre nego što je utvrđen eventualni greh ili prekršaj.
