Međutim, može se uočiti da upotreba životinja u cilju intenziviranja pozitivnih efekata određenih tretmana, terapija i programa rada sa ljudima više nije ograničena samo na oblast lečenja fizičkih ili mentalnih oboljenja, već da svoje mesto nalazi u drugim oblastima, uključujući i oblast izvršenja krivičnih sankcija, u prvom redu, izvršenja kazne zatvora.

(….) Bez obzira na to kako su koncipirani, svi programi zasnovani na interakciji između osuđenih lica i životinja po pravilu imaju jednu zajedničku odliku.

(….) njima se nastoji uticati na osuđenike da se resocijalizuju, odnosno da promene svoje antisocijalne i asocijalne stavove, da napuste devijantne, delinkventne i kriminalne modele ponašanja i da steknu nova znanja i veštine koji će im omogućiti da se nakon  izdržane kazne reintegrišu u društvenu zajednicu kao njeni korisni članovi.

(….) Pojedine studije su pokazale da se sprovođenjem programa koji uključuju interakciju između maloletnih učinilaca krivičnih dela i životinja stavovi i ponašanje maloletnika menjaju u smislu razvoja: pravilnog odnosa prema životinjama, osećanja empatije, strpljenja, emotivne povezanosti sa životinjama uključenim u program (ali i sa drugim učesnicima u programu), smisla za saradnju i „timski rad“ i, uopšte, sposobnosti komunikacije i interakcije sa ljudima i životinjama.

(….) Sa druge strane, primena tih programa u izvesnoj meri unapređuje kvalitet i donekle proširuje kapacitete za zbrinjavanje bolesnih, povređenih i napuštenih životinja (pre svega pasa), kojima prete eutanazija ili dugotrajan boravak u azilima.

(….) Inače, mnogo pre psihologa i savetnika, veliki broj terapeuta je uključivao pse u svoje terapijske programe u cilju pomaganja pacijentima da unaprede svoje veštine i sposobnosti. Prijateljski odnos između čoveka i psa tradicionalno je omogućavao da se na taj način obezbedi pomoć osobama sa invaliditetom, kao što je slučaj sa psima koji pomažu osobama oštećenog vida ili koji rade sa decom obolelom od autizma. U skladu sa tim, korisnicima ovih usluga omogućene su bezbednost, sa jedne, ali i nezavisnost, sa druge strane. Danas psi spadaju u životinje koje se najčešće upotrebljavaju u terapeutske svrhe.

(….) Neki od navedenih programa se primenjuju u institucionalnim okvirima, tačnije, u zatvorima, a neki u vaninstitucionalnom okruženju. Od prvih se posebno izdvaja program neprofitne organizacije „Project Pooch“, koji se od 1993. godine sprovodi u vaspitno – popravnoj ustanovi za maloletnike Maklaren u Vudburnu u Oregonu. Ovaj program se sastoji u radu maloletnika koji borave u toj zavodskoj ustanovi sa psima iz skloništa za napuštene životinje. Suština programa sastoji se u tome da maloletni delinkventi uz pomoć stručnih lica uče kako da dresiraju i neguju pse ne bi li ih pripremili za udomljavanje

(….)Jedan od najpoznatijih programa koji se primenjuju prema punoletnim osuđenicima za vreme izdržavanja kazne zatvora jeste Prison Pet Partnership Program.

(….) Program se sastoji od dve komponente. Prva uključuje spasavanje, a potom i dresiranje napuštenih pasa kako bi se oni istrenirali za pomaganje osobama sa invaliditetom ili licima obolelim od bolesti poput multipla skleroze u obavljanju svakodnevnih životnih aktivnosti.

(….) Druga komponenta programa sastoji se u profesionalnom osposobljavanju osuđenica koje borave u ovom zatvoru da ovladaju stručnim znanjem i praktičnim veštinama potrebnim za negu, održavanje i ulepšavanje pasa.

(….) U svakom slučaju, treba istaći da postojeći normativni okviri kojima je regulisano izvršenja krivičnih sankcija u Republici Srbiji ne postavljaju bilo kakve prepreke za uvođenje novih oblika, odnosno metoda rada sa osuđenicima koji bi se zasnivali na njihovoj interakciji sa životinjama. Primena ovih programa sasvim je izvodljiva i moguća kako u odnosu na maloletnike kojima je određen vaspitni nalog, ili izrečena neka od vaspitnih mera ili kazna maloletničkog zatvora, tako i u odnosu na punoletne učinioce krivičnih dela kojima je izrečena kazna zatvora. Oni bi mogli da zažive, pre svega, kao dopuna psihoterapeutskog metoda u okviru individualnog i grupnog oblika rada sa osuđenim licima, ali i u okviru njihovog obrazovanja i stručnog osposobljavanja za obavljenje određenih poslova, gde bi se kao jedna od veština koje bi sticali uključilo i dresiranje pasa, odnosno njihovo negovanje i održavanje. Kada su u pitanju životinje koje bi bile uključene u program, dovoljno je napomenuti da u našoj zemlji postoji veliki broj napuštenih odnosno nevlasničkih pasa.

Ana Batrićević, autorka članka je istraživač – saradnik na Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd.

UKOLIKO ŽELITE DA PROČITATE ČLANAK U CELOSTI MOŽETE GA PREUZETI OVDE