Motivisani uvidima i tekstovima Mišela Fukoa, francuskog filozofa iz sredine prošloga veka, još jednom ćemo se vratiti na njegove knjige „Reči stvari“ i „Arheologija znanja“, da bi odgovorili na pitanje kojim jezikom govorimo samima sebi, o samima sebi drugome, kojim se predstavljamo i prepoznajemo sami sebe u komunikaciji. Da li reči stoje ispred ili iza misli, da li se pojavljuju nakon predstave o onome o čemu govorimo, ili imaju sopstveni automatizam, insajderski i društveni, ontološki ili gramatički, u čijem vrtlogu nismo sami sebi gospodari? Već ko?

O CIKLUSU „TRIBINA NAUKA, POSTMODERNA I TEHNOLOGIJE SELFA“

Neprikosnoveni vekovni autoritet prirodnih nauka bio je uzor metoda istraživanja, određivanja šta ima smisla smatrati znanjem kao i meriti stepen civilizovanosti jedne kulture. Ni Kant nije odoleo toj zamci. Društvene nauke, kultura, književnost su lutale sa svojim uvidima, ne shvatajući šta je zapravo čovekova priroda. Sa promenom paradigmi u prirodnim naukama koju je pokrenuo američki fizičar i filozof Tomas Kun pojavljuju se, pod uticajem prava na slobodu, tzv. tehnologizovane nauke, statistički obrađene, digitalizovane. Interesantno je da je književni pokret 20. veka, prvi doveo u sumnju narative postojeće racionalnosti i svrstavanje u Prokrustovu postelju životnog iskustva. Čovek više nije ni prirodno biće, ni božanska ikona. Sve što nije smešteno u poredak smatra se iracionalnim, lažnim, patološkim. Ideja reda u neredu počinje da privlači pažnju i da podstiče nove narative. Značaj jezika je u prvom planu jer svaka paradigma ima svoj sopstveni jezik. Čini se ipak da Tomas Kun nije doveo svoje ideje do konkretne artikulacije zbog čega su tzv. naučne paradigme krenule u mnogim poželjnim i nepoželjnim pravcima.