Umetnica Sonja Lundin u središte stavlja posvećenost prisustvu, a ne sažetku. Izložba počinje 20. maja kao jedinstveni gest – jedno umetničko delo u prostoru galerije – i svakog dana novi rad zamenjuje prethodni. Ova tiha promena poziva publiku da se vraća, iz dana u dan, prateći ritam smene, odsustva i obnove. Izložba je oblikovana kroz transformaciju, prolaznost i pažnju usmerenu na sadašnji trenutak. Ona odoleva očekivanju potpunosti i umesto toga poziva na kontinuitet.

U petak, 30. maja u 19 sati, biće upriličen dodatni javni događaj povodom reinterpretacije prostora galerije, kada će posetioci moći da pogledaju sve radove izložene do tada u jednoj novoj celini. Ovo veče predstavlja priliku i za zajedničko prisustvo, razmenu i razgovor sa autorkom.

Sonja Lundin, Day 08_2024, dtf štampa na pamuku, 60×100 cm, 2025.

Kroz pejzaže, odštampane u dimenzijama 16:9 industrijskim tehnikama poput sito štampe, DTF štampe i sublimacije, umetnica koristi tradicionalne prikaze prirode i post-antropocenski romantizam kako bi naglasila modernu transformaciju naše percepcije. Dok se klasičan pejzaž ranije gotovo isključivo pojavljivao u vidu horizontalne kompozicije zlatnog preseka, današnji čovek doživljava pejzaž kroz okvir ekrana, nametnut standardizovanim industrijskim oblikom telefona.

Sonja Lundin, Day 03_2024, sito štampa na pamuku, 60×100 cm, 2025.

Naziv izložbe je inspirisan upotrebom veštačke inteligencije u masovnoj proizvodnji sadržaja na društvenim mrežama, gde je primena takozvanih „botova“ u automatizaciji objava rezultirala trendom ponavljanja istog opisa Tesla Cybertruck vozila. Ova tendencija upotrebe prevazilazi iluziju ljudskog delovanja i u potpunosti prihvata i normalizuje prelazak na veštački sadržaj, stvarajući digitalni ekosistem u kojem se umetnici takmiče za pažnju publike, koristeći iste prakse koje su naučili od veštačke inteligencije. Time ulaze u transcendentnu bitku za autentičnost, koja se, paradoksalno, sve više oslanja na ironiju i sarkastičnu upotrebu vokabulara stečenog kroz generativne modele.

Sonja Lundin, Day 06_2025, sublimacija na poliesteru, 60x100cm, 2025.

BIOGRAFIJA:

Sonja Lundin (1997, Stokholm, Švedska) završila je osnovne studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, grafički smer, dok je master studije na istom fakultetu završila 2022. na slikarskom odseku u klasi prof. Simonide Rajčević.

Sonja se pretežno bavi multimedijskim slikama uz višemedijske postupke: štampane, foto-transfer tehnike i slikanje. Sonjine teme su uglavnom vezane za porodične i intimne socijalne strukture, multikulturalnost u sopstvenom doživljaju srpske i švedske kulture, kao i svakodnevice u dobu naglih tehnoloških promena.

Izlagala je devet puta samostalno i više puta grupno, između ostalog u: Muzeju savremenih umetnosti Vojvodine, Grafičkom kolektivu, Umetničkom prostoru U10, Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ i Kući Legata.

***************************

Izložba Sonje Lundin – Katalog

 

***************************

Galerija Doma omladine Beograda

Radno vreme: utorak-subota od 12:00 do 21:00;

nedeljom od 12:00 do 18:00; ponedeljkom Galerija ne radi.

***************************

 

Izvod iz teksta

Druga strana obale

– iz razgovora sa Sonjom (Beograd, april 2025.) –

Pejzaže koje beleži Sonja Lundin neophodno je sagledati u svetlu prethodnih razmatranja jer upravo u njima dolazi do izražaja međusobno prožimanje vremena i prostora koje možemo doživeti ili pak gledati na različite načine. Fizička dimenzija prostora Beograda na reci tako nije ni malo zanemarljiva i direktno se prepliće sa unutrašnjim stanjem i mentalnim prostorom: „U svojoj terapeutskoj rutini šetanja“ ona o predelu kroz koji prolazi razmišlja vizuelno, kroz scene i kompozicije koje gleda „u kadrovima želeći da slike iz svoje glave prebaci(m) u fotografije“. Sama obala reke nosi i simboličnu dimenziju razumevanja obale kao Paramite (Pāramitā, Sanskrit) dostizanja potpunog mira, „druge strane obale“, odnosno stanja svesti koje je gotovo nedostižno. Dok scene rekonstrukcije Kalemegdana i reke koja, uprkos prolaznosti vremena neumitno teče ukazuju na stalnost, arhitektura „brutalističke saksije“ odnosno žardinjera koje se mogu videti širom jugoistočne Evrope, a koje kao da su vremenom, zajedno sa uličnim svetiljkama koje ih obasjavaju zarasle u biljkama, ukazuju nam na prolaznost. Snimajući neretko potpuno iste scene tokom različitih šetnji ona teži da kadrira „jednostavnu sliku spoljašnjiosti iz svoje komplikovane unutrašnjosti“. O razumevanju relativnosti umetnicinog pogleda, ili pak pogleda svakog kasnijeg posmatrača njenog dela, govore i elementi koje namerno bira. S jedne strane, dok nju privlači „močvara oko labuda koji su zapravo drčni i neretko braneći teritoriju napadaju prolaznike tokom šetnji“, posmatrači će ovu scenu verovatno pre doživeti kao prijemčivu sliku sa bićem koje simbolizuje lepotu, blagost i dobrotu. Dok fotografiše religiozne scene u kalemegdanskoj crkvi, nju zapravo privlači svetlost sveća svesna da će slika verovatno izazivati  drugačije zaključke ponovo usled onog društveno uslovljenog prostora.

U želji da uspostavi kontrolu nad prostorom slike, ili pak prostorom svoje unutrašnjosti, Sonja koristi pomenutu mrežu, ali i industrijsku tehniku namenjenu masovnoj proizvodnji slike jer „mašina onemogućava potpunu improvizaciju“ nasuprot slikarstvu. Ipak, njen odnos prema mašini podjednako je relativan, čak kontradiktoran u svojoj biti. Tako je i na prvo čitanje nerazumljiv naziv izložbe  inspirisan:

„upotrebom veštačke inteligencije u masovnoj proizvodnji sadržaja na društvenim mrežama, gde je primena takozvanih botova u automatizaciji objava rezultirala trendom ponavljanja istog opisa Tesla Cybertruck vozila. Dokazano je da algoritmi preferiraju duže i stručne opise proizvoda u cilju uspešnije promocije pojedinačnih objava, pa tako i čitavih TikTok ili Instagram naloga. Ova tendencija upotrebe prevazilazi iluziju ljudskog delovanja i u potpunosti prihvata i normalizuje prelazak na veštački sadržaj, stvarajući digitalni ekosistem u kojem se umetnici takmiče za pažnju publike, koristeći iste prakse koje su naučili od veštačke inteligencije.“

Rođena 1997. godine, Sonja Lundin pripada generaciji umetnika koja odrasta okružena digitalno proizvedenim slikama i konstantno u mreži. Takođe, čini se da, iako veoma svesna izuzetnog napretka tehnologije, pa i veštačke inteligencije sa kojima saživi, ona iznalazi načine da pogled ili pak pažnju publike, kao i svoju kreativnost sačuva upravo poigravajući se sa tehnologijom samom. Povratak štampi i mediju koji ponavlja estetiku i metod dobijanja analogne fotografije za nju stoga ne predstavlja nostalgični beg u prošlost, već zapravo izazov da vidi šta njena kreativnost uz istovremeno prepuštanje tehnici odnosno mašini i otvorenosti za grešku, mrlju ili neočekivani ton mogu doneti njenom radu. Na ovaj način ona zaista uspeva da ospori relativnost svakog prostora odnosno doživljaja svake slike koja se stvara u trenutku njenog gledanja i proizvodnje prostora između slike i posmatrača. Samoj slici ona vraća vreme i unikatnost.

Milena Jokanović

Univerzitet u Beogradu – Filozofski fakultet

Odeljenje za istoriju umetnosti – Institut za istoriju umetnosti